METAPHYSICA

MOJA VERA, odlomak iz dela Hrišćanski spisi, Lav Tolstoj


U svome, isključivo u svetskome smislu, sretnome životu, ja ću vazda nakupiti toliko patnja koje sam preturio preko glave u ime učenje sveta, „da bi ih vazda dosta bilo za jednoga dobrog mučenika Hristova“. Svi najteži trenutci moga života počinjući od đačkoga pijančenja i razvrata do bojeva i megdana i do onih bolesti i neprirodnih i teških uslova u životu, u kojima sada živim – sve su to preteška mučenja u ime učenja sveta.

Da, ja govorim o svome, isključivo u svetskome smislu, srećnom životu. A koliko li je mučenika koji su postradali i sada još stradaju za učenje sveta onim stradanjima koja ja čak ne mogu živo ni predstaviti sebi…!

Mi ne vidimo svu teškoću i opasnost od ispunjavanja učenja sveta samo zato što držimo da je potrebno sve ono što snosimo radi njega.

Uverili smo se da su sve nesreće koje činimo sami sebi potrebni uslovi za naš život. Zato ne možemo ni pojmiti da Hristos uči baš onome kako da se izbavimo od naše nesreće i da živimo srećno.

Da bi mogli oceniti pitanje kakav je život srećniji, moramo se makar u mislima osloboditi od te lažne predstave i bez ikakvog premišljanja obazreti se na se i oko sebe.

Prođite kroz poveći skup ljudi, osobito varošana, pa se dobro zagledajte u ta umorna i bolesna lica, pa se onda setite svoga života i života onih ljudi koje ste imali priliku da do potankosti poznajete, setite se svih onih nasilničkih smrti, svih onih samoubistava, o kojima ste imali priliku slušati, pa se tek onda upitajte: U ime čega su sva ta mučenja, smrti i očajanja, koja vode samoubistvu? Odmah ćete uvideti, ma kako čudnovato s početka to izgledalo, da je devet  desetina svih muka, koje ljudi trpe, baš u ime učenja sveta, da su sve te muke nepotrebne, da se može bez njih i da su većina ljudi – mučenici zbog učenja sveta.

Tu nedavno, jesenas, jedne kišljive nedelje, prođem na tramvaju kroz pazar kod Suhareve kule. U razmaku od pola kilometra, kola su razdvajala veoma gustu gomilu naroda, koja se odma za prošlim kolima opet sastavljala. Od jutra do večeri te hiljade skupljenoga naroda, od koga je većina gladna, gola i bosa, guraju se tu u blatu, sramoteći, lažući i mrzeći jedno drugo. To se isto dešava i na svim drugim moskovskim pazarima. Ceo taj narod provodi svo vreme po krčmama i prčvarnicama, a noć u svojim mračnim i brljavim budžacima i trapovima. Nedelja – to im je najbolji dan u sedmici. Od ponedeljnika se oni opet laćaju u svojim mračnim, vlažnim i zaraženim stanovima svog nemarnog i nevaljaloga posla.

Proniknite dublje u život svih pojedinaca celog toga naroda, u onaj prežalosni položaj u kome se nalaze, pa da vidite u šta su se uvalili. Zamislite dalje onaj neumorni napor, koji dragovoljno podnosi ceo taj narod – i muško i žensko – pa vam nimalo neće biti teško videti da su to pravi mučenici.

Svi su ti ljudi napustili kuću, zemlju, očeve, braću, pa, često, ženu i decu – jednom reči odrekli su se svega, čak i samog života, pa su došli u varoš da dobiju ono što se po učenju sveta smatra za svakoga potrebnim. I svi oni – da ne govorim već o onim desetinama hiljada nesrećnika, koji su izgubili sve i dovršuju svoj kukavni život u larmi i pijančenju u svojim mračnim i žalosnim noćištima – svi, dakle, počinjući od fabričkog radnika, kočijaša, švalje i prostitutke, pa do bogataša – trgovca i ministra i njihovih žena, svi žive najtežim neprirodnim životom i nisu ni blizu postigli ono što se smatra za njih potrebnim po učenju sveta.

Potražite među tim ljudima – od siromaha do bogataša – takvoga čoveka kome bi doticalo što zaradi za ono što smatra da mu je potrebno i neophodno po učenju sveta, pa ćete odmah videti da nećete naći jednog na hiljadu. Svaki se muči svom svojom snagom da dobije ono što mu nije potrebno, ali što se zahteva svetskim učenjem i čije odsustvo sačinjava njegovu nesreću. I čim dobije ono što je tražio, javi mu se potreba za drugim i drugim. Tako neprekidno teče taj Sizifov rad, koji upropašćuje čovečiji život. Uzmite redom stanje ljudi koji traže godišnje od 1000 do 100 hiljada dinara i retko ćete naći jednog ciglog čoveka koji ne bi bio izmučen radom oko dobijanja 400, ako je u njega 300, 500 ako ima samo 400, itd., do beskrajnosti. I nema baš nijednoga koji ima 500 da ne bi prešao dragovoljno u život onoga s 400. Ako i postoje takvi primeri, to i taj prelaz on čini ne radi toga da olakša svoj život, nego radi toga da skupi i sakrije što više novaca. Svima je potrebno da sve više tereti radom i onako već svoj teški život i da celu svoju dušu daju učenju sveta. Danas je dobio cipele i kaljače, sutra – sat s lancem, prekosutra – stan s kanabeom i lampom, zatim ćilime u salonu i svilene haljine, pa onda – kuću, konje i kočiju, slike u zlatnim okvirima, pa se najposle razboli od prekomernog umora i krepa. Drugi nastavlja tu istu radnju, muči se i umire a sam ne zna zašto sve to radi. Ali može biti da je taj život, u kome čovek sve to radi, već sam po sebi srećan?

Otkrojte ovaj život po meri onoga što su svi ljudi vazda nazivali srećom, pa ćete videti da je on baš užasno nesrećan. Zbilja, kakvi su glavni uslovi za zemaljsku sreću – o kojima niko neće voditi prepirke?

Jedan od prvih uslova, koji svi priznaju za sreću u životu, onaj je koji ne kida stalnu vezu čoveka  s prirodom, tj. život pod otvorenim nebom, na sunčevoj svetlosti i na čistom vazduhu, opštenje sa zemljom, biljem i životinjama. Svi su ljudi vazda smatrali velikom nesrećom ako je ko lišen toga. Zatvoreni u tamnicama najjače osećaju takvo lišavanje. Pogledajte na život onih koji žive po učenju sveta: što su bolje postigli uspeh po tome učenju, tim su jače oni lišeni toga uslova za sreću. Što je viša ta svetska sreća, koju su postigli, tim manje oni gledaju sunčevu svetlost, polja i šume, divlje i domaće životinje. Mnogi od njih – gotovo sve žene dočekuju starost a da jednom ili dvaput u životu vide jutarnji sunčani izlazak. One nikad ne vide livade i šume drugačije nego iz kola ili iz vagona; one ne samo što ne seju ili ne sade štogod, ne hrane i ne pomuzu krave, ne hrane konje i kokoške, nego čak nemaju ni pojma kako se rađaju, rastu i žive životinje. Ti ljudi vide samo tkiva, kamenje, drvo – sve izrađeno ljudskim trudom i to ne na sunčevoj, nego pri veštačkoj svetlosti. Oni čuju samo zvukove mašina, kočija, topova i raznih muzičkih instrumenata. Mirišu samo spiritne mirise i duvanski dim; pod nogama i rukama u njih je samo tkivo, kamen i drvo; usled slabosti svojih stomaka većinom jedu nesveže i usmrdelo. Prevoženje s mesta na mesto ne spasava ih od te muke jer putuju u zatvorenim sanducima. I u selu i svuda kuda putuju u njih je pod nogama isto tkivo i drvo, iste zavese, koje ih skrivaju od sunčeve svetlosti, isti kočijaši, lakeji i vratari, koji im ne daju da opšte sa zemljom, biljem i životinjama. Ma gde oni bili, lišeni su, kao zatvorenici, toga uslova za sreću. Kao god što se teše zatvorenici travčicom koja nikne u tamničkom dvorištu, paukom, mišem, tako se i ti ljudi poneki put teše uvelim sobnim biljem, papagajem, psetancetom i majmunom koje ipak oni ne podižu.

Drugi je nesumnjivi uslov za sreću rad; prvo rad slobodni, omiljeni rad, a drugo fizički rad, koji poboljšava apetit i učvršćuje duboki san. I opet, što više, po svome mišljenju, postignu ljudi od sreće prema učenju sveta, tim su jače oni lišeni i tog drugoga uslova za sreću. Svi srećni u svetu – velikaši i bogataši ili su, kao zatvorenici, potpuno lišeni svakoga rada i bezuspešno se bore s bolestima, koje nastupaju usled toga što nikako ne rade nikakvi fizički rad i što su, osim toga, pod stalnim pritiskom neodoljive dosade (ja govorim bezuslovno stoga što je rad samo onda mio i prijatan kad je on bezuslovno potreban, a njima ništa nije potrebno) ili rade onaj rad koji im je mrzak, kao što bankari, guverneri, ministri i njihove žene, koje uređuju salone za primanje, posuđe i nakite za sebe i za decu (ja govorim mrsko zato što nikad još nisam sreo među njima čoveka koji bi pohvalio svoj rad i radio ga makar sa onakvim zadovoljstvom s kakvim radnik čisti sneg ispred kuće). Svi ti srećni ili su lišeni radnje ili su privezani za onu koja im je mrska, tj. nalaze se u onakvom položaju u kakvom su zatvorenici.

Treći bezuslovni uslov za sreću – to je porodica. I ovde, što su ljudi pošli dalje u svetskom uspehu, time im je manje dostupna ta sreća. Većina – bludniči i dragovoljno se odriče od porodičnih radosti. Pa i oni koji su oženjeni lišavaju se svojevoljno od njih starajući se svim mogućim, često veoma nesnosnim, sredstvima da učine da polni snošaj bude neplodan. Ako li imaju dece, to su lišeni sreće da opšte s njima. Oni ih, po svojim zakonima, moraju davati većinom sasvim tuđima, najpre strancima, a zatim državnim učiteljima, tako da od porodice imaju samo brigu – decu, koja od detinstva postaju onako isto nesrećnim kao i roditelji, i koja prema roditeljima imaju samo jedan jedini osećaj – želju da ih što pre nestane kako bi ih što pre nasledili.[1] Oni nisu zatvoreni u tamnici, ali su posledice njihovog života prema porodici mnogo teže od onoga odvajanja porodice kome se podvrgavaju zatvorenici.

Četvrti uslov sreće – to je slobodno i ljubazno opštenje sa svim najraznovrsnijim ljudima u svetu. I, opet, što su ljudi dostigli do višega stepena u svetu, tim su više oni lišeni toga glavnoga uslova za sreću u ovome životu. Što su ljudi više na društvenim stepenicama, to je uži i tešnji krug ljudi s kojima je moguće opštenje, tim su niže po svojemu umnome i moralnome razvitku ono nekoliko ljudi koji sačinjavaju taj začarani krug, iz koga nema izlaska. Seljaku i njegovoj ženi otvoreno je opštenje sa svim ljudima u svetu i ako se nađe jedan milion koji neće da opšte s njima, to u njega svakako ostaje, na primer, osam miliona onakvih kakav je on, radnika, s kojima on od Astrahana do Arhangelska, ne očekujući ni vizite ni predstavljanja, odmah stupa u najtešnje bratsko opštenje. Za činovnika i njegovu ženu imaju stotine ljudi ravnih njemu, ali ga viši ne puštaju sebi, a niži su svi odvojeni od njega. Za svetskoga bogataša i njegovu ženu postoji samo desetak porodica. Ostalo je sve odvojeno od njih. Za ministra i bogataša i njihove porodice – ima također desetak tako važnih i bogatih ljudi kao što su oni. Za ministre i kraljeve taj krug postaje još mnogo užim. Zar to nije tamnica, u kojoj je tamničaru moguće opštenje samo s dva tri stražara.

Najposle je peti uslov sreće zdravlje i smrt bez bolesti. I, opet, što ljudi stoje više na društvenim stepenicama, tim su jače oni lišeni toga uslova za sreću. Uzmite srednjega bogataša i njegovu ženu i srednjega seljaka i njegovu ženu, bez obzira na glad i prekomerni napor kome je seljak izložen, ne po svojoj krivici nego usled nepravičnosti ljudske, uporedite ih, pa ćete se odmah uveriti da su i ljudi i žene zdraviji što su niže, a slabiji i bolešljiviji što su više.

Preberite u svojim mislima sve bogataše i njihove žene, koje znate i koje ste poznavali, pa ćete odmah videti da ih je većina bolesna. U njih je zdravi čovek, koji se stalno ili periodično letom ne leči – takav isto izuzetak kao što je bolesni u radničkom staležu. Svi ti srećni bez izuzetka počinju ananizmom, koji je u njihovom životu postao prirodnim uslovom razvitka. Svi su bezubi, sedi ili ćelavi u onim godinama kada radnik tek počinje da stupa na snagu. Svi su gotovo ogrezli u nervne, stomačne i polne bolesti usled prejedanja, pijanstva, razvrata i lečenja. I oni koji ne umru mladi polovinu svoga života provedu u lečenju ubrizgavajući morfijum, ili postaju iznurenim bogaljima, koji nisu sposobni da žive od svog rada i svojim sredstvima, nego samo kao paraziti ili oni mravi koje hrane radnici. Preberite njihove smrti: neko se ubio, neko istrunuo od sifilisa, neko je umro starcem od konfortativa* (Lek za jačanje, za okrepljenje.), neko mlad od operacije, kojoj se sam podvrgao radi razdražljivosti; nekoga su živoga izjele uši, nekoga crvi, neko se opio, neko prejeo, neko je umro od morfijuma a neko usled veštačkog pobacivanja. Jedan za drugim ginu u ime učenja sveta. I gomile idu za njima i kao mučenici traže muke i pogibiju.

Jedan život za drugim bacaju se u kolovrat toga boga. Kola prolaze gnječeći njihov život a stotine i stotina novih žrtava s jaukom, stenjanjem i preklinjanjem padaju pod njih.

[1] Veoma je čudnovata radnja u životu, u kojoj često čuješ roditelje kako se izražavaju. „Meni nije ništa nužno, govori roditelj, meni je ovaj život dosadio, ali su mi deca draga, pa samo za njih radim. Drugim rečima: Ja sam siguran da je naš život nesrećan, pa zato vaspitavam decu onako kako bi i ona bila nesrećna kao i ja. Zato ih ja i dovodim u varoš, punu fizičkih i moralnih zaraza, dajem ih u ruke tuđim ljudima, koji u svome vaspitnom radu imaju samo cilj da se koje jade koriste. Tako vam ja i fizički i moralno i duševno s velikom pažnjom korim svoju decu. Eto, to razmišljanje mora da služi opravdanjem glupoga i nerazumnoga života samih roditelja!