METAPHYSICA

O Bogatstvu


Biti bogat je, u najmanju ruku, neukusno, a biti siromašan je ponižavajuće. Kad kažemo da je neko bogat to podrazumeva da on ne zna gde, šta i koliko poseduje. Jasnije rečeno, u našem vremenu su bogatstva pojedinaca kolosalna i imaju planetarne razmere. S druge strane, kad kažemo da je neko siromašan, to znači isto ono što je značilo oduvek, odnosno da takva osoba nema za osnovne životne potrebe. Stoga je siromaštvo ponižavajuće i nedostojno čoveka kao božjeg stvorenja.

Kad je u pitanju bogatstvo, kako smo ga odredili na početku, ono je neukusno po samim svojim dimenzijama te ga nije potrebno dodatno pojašnjavati u rečenom smislu. Naime, kad vidimo oblapornog čoveka s njegovim nepristojnim gabaritima, prvo nam se javi osećaj nelagodnosti zbog izvesnog nedostatka estetskog ukusa koji zapažamo kod njega. Takva osoba izobličuju sve norme lepog, odmerenog i skladnog za koje smatramo da su nam date  sa višeg plana. U pitanju je ljudsko brdo koje proždire sve oko sebe. Nekada su takve osobe bile predstavljane kao opsednute nečistim silama i smatrane su pravom opasnošću po ljudsku zajednicu. Slično je i kad pomislimo na bogatog čoveka. On takođe poseduje oblapornu crtu prirode, s tim što se ona ispoljava u gomilanju poseda i novca gigantskih razmera. Još je mudri Platon govorio da stvari moraju biti omeđene kako bi se mogle poimati, jer ako je nešto previše veliko ili previše malo, nalazi se izvan horizonta razumevanja i pobuđuje nelagodu. Takva su današnja bogatstva.

Bogatstvo je prava nesreća za one ljude koji ga poseduju, iz prostog razloga što su se u njima naselili svi poroci mnogostruko uvećani. Tako je bilo uvek, pa ne vidim zašto ne bi bilo i danas. Ljudska priroda se ne menja preko noći, stoga stara mudrost važi i u ovom slučaju. Činjenica da bogati ljudi drže vlast u svetu, zahvaljujući kojoj imaju mogućnost da lansiraju svoj stil života kao top fashion, za kojim potom uzdiše ogroman broj beznadežnih budala, ne znači samim tim da su oni manje nesrećni nego što jesu.

Isto tako je neosporna činjenica da bogatstvo koje služi samo sebi postaje društveni malignitet jer isisava zdrave životne sokove iz zajednice sa idejom sebičnog rasta i razvoja. S druge pak strane, bogatstvo koje služi zajednici, uvećavajući mogućnosti njenog blagostanja, istinska je satisfakcija imućnog čoveka. Jer bogatstvo je sredstvo, a ne cilj. Svako bogatstvo, ako služi samo sebi, rezultira nesrećom u vidu večitog nezadovoljstva, dosade, kaprica, depresije, suicida, razočaranja u potomstvo, mizantropiju, i tome slično. Ako čovek već poseduje dar sticanja imetka, neka ga iskoristi za duhovno izobražavanje, to jest lično obogotvorenje. Kad stupi na tu stazu čista srca, shvatiće da bogatstvo treba da podeli sa drugima, isto kao što Bog deli sa njim svoje duhovno blago.

Da bogatstvo nije ništa vrednije od dima i prašine vidi se iz toga što ono, samo po sebi, ne obezbeđuje smisao života onome koji ga poseduje. To što bogat čovek ima više raskoši ili vrsta uživanja nego siromašan govori o njegovoj sporednoj prednosti, dok, suštinski, on može egzistirati u mraku potpunog besmisla. S druge strane, najčešće se dešava da siromah odeven u rite poseduje neprocenjivu mudrost života. Koliko puta su samo moćni carevi klečali pred goljom i slušali romorenje mudronosnih reči sa njihovih usana. I dok im se srce ispunjavalo smislom, njihova taština je čilela, a blago njihovih riznica pretvaralo se u prašinu.

Iz Pejzaža neba