METAPHYSICA

HRIŠĆANSKI SPISI


MOJA VERA

Pedest i pet mi je godina, i, s izuzetkom četrnaest- petnaest godina mog detinjstva, bio sam doskora “nihilista”, u pravom smislu te reči. Nisam bio socijalista ili revolucionar, već nihilista, u smislu da sam bio bez ikakve vere.

Pre pet godina sam počeo da verujem u Hristovo učenje, i kao posledica toga u meni je došlo do velike promene. Sad više ne marim za stvari koje sam cenio, i počeo sam da želim stvari prema kojima sam ranije bio ravnodušan. Kao čovek koji, polazeći na neki posao, odjednom shvati da je taj posao jalov i vrati se, pa je sve što mu je do tad stajalo desno postalo levo, a sve što je bilo levo postalo desno, dok se njegova želja da bude što dalje od kuće promenila u želju da joj bude što bliže – tako su se, mogu da kažem, i cilj i svrha mog života promenili; moje želje nisu više onakve kakve su bile. Za mene su dobro i zlo zamenili mesta. Do tog iskustva došlo je jer sam razumeo Hristovo učenje na sasvim nov način, i video ga u sasvim novom svetlu.

Nemam nameru da tumačim Hristovo učenje, već prosto da ispričam kako sam došao do toga da razumem najjednostavniju, najjasniju i najrazumljiviju stvar u tom učenju, te kako je to, kad sam jednom jasno shvatio na šta Hrist misli, dalo sasvim nov pravac svim mojim mislima.

Nemam želju da tumačim Hristovo učenje, ali bih voleo da sprečim da ga drugi pogrešno tumače. Hrišćanske crkve generalno priznaju da su svi ljudi, koliko god se međusobno razlikovali po znanju ili mentalnom kapacitetu, jednaki pred Bogom, i da je istina, otkrivena čoveku, pristupačna svima. Sam Hrist nam je rekao da je Otac sakrio neke stvari ‘od mudrih i razboritih, a otkrio ih deci.’

Ne mogu svi ljudi biti prosvećeni u misterije dogmatskih, homiletičkih, patrističkih i drugih teologija, ali svi mogu razumeti ono čemu je Hrost učio i još uvek uči jednostavne i neuke ljude. Hristova učenja su meni doskora bila nerazumljiva, ali sad ih razumem, i to  što sam našao želim da objasnim i drugima.

Razbojnik na krstu je poverovao Hristu i bio je spasen. Zar bi nekome škodilo da taj razbojnik nije umro na krstu, već da je sišao s njega da nam kaže kako je poverovao u Hrista?

Kao i taj raznojnik na krstu, i ja sam poverovao u Hristovo učenje, i našao u njemu svoje spasenje.  Ovo nije preterano poređenje; ono verno opisuje stanje zebnje i očajanja u kojem sam nekad bio razmišljajući o životu i smrti, a i ukazuje na mir i sreću koji sad ispunjavaju moju dušu.

Kao i taj razbojnik, i ja sam znao da je moj život pun poroka; video sam da ni većina ljudi oko mene nije moralno bolja od mene.  Kao i taj razbojnik, znao sam takođe da sam nesrećan i da patim; i da su svi oko mene takođe nesrećni i da pate, i nisam video drugog izlaza iz tog stanja bede do kroz smrt.

Kao i taj razbojnik, bio sam prikovan, takoreči, nekom nevidljivom silom za ovaj život patnje i zla; i ista strašna tama smrti koja je čekala tog razbojnika, posle njegove beskorisne patnje i trpljenja životnih zala, čekala je i mene.

U svemo tome sam bio kao taj razbojnik, ali je postojala i jedna razlika između nas – on je umirao, a ja sam još uvek živeo. Taj razbojnik je mogao da veruje da će se njegovo spasenje ostvariti s one strane groba, ali ja to nisam mogao; jer ostavljajući po strani život s one strane groba, morao sam još uvek da živim na zemlji. A ja nisam razumeo život. Izgledao mi je grozan dok nisam čuo Hristove reči i razumeo ih; a onda život i smrt nisu više izgledali kao zla; umesto očajanja osećao sam radost što imam život koji smrt nema moć da uništi.

Može ili ikome naškoditi ako sad  ispričam kako je došlo do te promene u meni?

CARSTVO NEBESKO JE U VAMA

Godine 1884. napisao sam knjigu „U čemu je moja vera“. U njoj sam doista izneo ono u šta verujem.

Opisujući svoju veru u Hristovo učenje, nisam mogao da ne iznesem zašto ne verujem i zašto smatram zabludom crkvenu veru, koja se obično naziva hrišćanstvo.

Među mnogim odstupanjima tog učenja od Hristovog ukazao sam da glavno odstupanje, zapravo nepriznavanje zapovesti neprotivljenja zlu nasiljem, jasnije od drugih odstupanja ukazuje na crkveno iskrivljavanje hristovog učenja.

Vrlo malo, kao i svi mi, znao sam šta se dešavalo, propovedalo i pisalo u ranija vremena u vezi s pitanjem neprotivljenja zlu. Znao sam ono što su izjavili crkveni oci, Origen, Tertulijan i drugi, znao sam da su postojale i da postoje neke takozvane sekte menonita i hernhutera, kvekera, koje ne dopuštaju hrišćanima da upotrebljavaju oružje i ne služe vojsku; ali šta su uradile takozvane sekte da razjasne to pitanje – malo sam znao.

Moju knjigu, kako sam očekivao, zabranila je ruska cenzura, ali delimično zbog mog ugleda kao pisca, a delimično zato što je zainteresovala ljude, ta knjiga se širila u rukopisu i litografski po Rusiji, kao i u prevodima u inostranstvu, i izazivala je, s jedne strane, kod mojih istomišljenika niz informacija o delima napisanim o toj temi, a, s druge strane, niz kritika mojih misli iznetih u samoj knjizi.

I jedno i drugo, zajedno sa istorijskim pojavama, u poslednje vreme objasnilo mi je vrlo mnogo pa sam došao do novih ideja i zaključaka koje želim ovde da iznesem.

Prvo ću reći o informacijama koje sam dobio o istoriji pitanja neprotivljenja zlu nasiljem; zatim o zaključcima po tom pitanju, kritikama koje su izrekla duhovna lica, to jest ljudi hrišćanske vere, kao i svetovna lica, to jest oni koji nisu hrišćanske vere; i, na kraju, zaključcima koje su predlagali i jedni i drugi, kao i istorijski događaji u poslednje vreme.

JEVANĐELJE

Ovo kratko izlaganje Jevanđelja izvod je iz velikog spisa, koji leži u rukopisu i ne može biti štampan (u Rusiji). Taj se spis sastoji iz četiri dela:

  1. Izlaganje onoga toka mog ličnog života i mojih misli koji me je doveo do ubeđenja da se u hrišćanskom učenju nalazi istina.
  2. Ispitivanje hrišćanskog učenja spočetka po tumačenjima – najpre samo pravoslavne crkve, zatim po tumačenjima crkve uopšte, apostola i takozvanih crkvenih otaca, i iznošenje na videlo onoga što je lažno u tim tumačenjima.
  3. Ispitivanje hrišćanskog učenja ne po tim tumačenjima, nego samo po onome što je došlo do nas od Hristovog učenja, koje se njemu pripisuje i koje je zapisano u jevanđeljima; – i
  4. Izlaganje pravoga smisla hrišćanskog učenja, zatim uzroka zbog kojih je ono bilo lažno tumačeno, i posledica, koje mora imati propoved hrišćanskog učenja.

Iz trećeg dela sastavljeno je ovo izlaganje.

Sjedinjenje četiriju jevanđelja u jednu celinu, u jednu knjigu, ja sam izvršio prema smislu Hristovog učenja. Pri tom sjedinjavanju ja skoro nisam morao odstupati od onog reda kojim su izložena jevanđelja, tako da u mom sjedinjenju ne samo da nema više, nego će pre biti manje premeštanja stihova jevanđeljskih, no u većini poznatih mi i našeg četvorojevanđelja Grečuljevićevog. U jevanđelju Jovanovom po mom sjedinjenju nikako i nema premeštanja, nego je ono celo izloženo onim istim redom kao i u originalu.

Deoba Jevanđelja na dvanaest, ili šest glava (sjedinjujući po dve glave u jednu), postala je sama po sebi iz smisla samog Hristovog učenja. Evo smisla tih glava:

  1. Čovek je sin beskonačnog praizvora, prapočetka, i sin je toga Oca – ne telom, nego duhom.
  2. I stoga čovek mora služiti tome praizvoru duhom.
  3. Život svih ljudi ima božansko poreklo. Ono je jedino sveto.
  4. I stoga čovek mora služiti tome poreklu i u životu svih ljudi. To je volja Očeva.
  5. Služenje volji Oca života – daje pravi život.
  6. I stoga zadovoljavanje svoje lične volje nije potrebno za život.
  7. Vremenski život jeste samo hrana istinskog (pravog) života.
  8. I stoga je pravi život van vremena i on je u sadašnjosti, u ovom trenutku.
  9. Obmana života je u vremenu: život prošlosti i budućnosti zaklanja i skriva od ljudi pravi život sadašnjosti.
  10. I stoga čovek treba da teži da razruši vremensku obmanu prošlosti i budućnosti.
  11. Istinski život je život u sadašnjici, u ovom trenutku, zajednički svim ljudima, a ispoljava se i izražava se ljubavlju.
  12. I stoga, ko živi ljubavlju u sadašnjici (sadašnjem trenutku), opštim životom svih ljudi – taj se sjedinjuje sa Ocem, praizvorom (načelom) i osnovom života.

Svake dve glave stoje u vezi jedna prema drugoj kao posledica i uzrok.

Osim tih dvanaest glava, izlaganju su pridodati: Uvod iz prve glave jevanđelja Jovanovog u kom pisac (jevanđelist Jovan) govori u svoje ime o smislu svega Hristovog učenja, i pridodat je – završetak iz Poslanice tog istog pisca (napisane po svoj prilici pre jevanđelja), koji sadrži u sebi opšti završni zaključak iz svega što je prethodilo.

Uvod i završetak ne sačinjavaju bitan deo (Hristovog) učenja. Kraj svega toga što su kako uvod tako i završetak mogli biti i izostavljeni bez ikakve štete po smisao učenja – (tim pre što su ti delovi napisani od strane ličnosti Jovanove, a ne od Isusa), ja sam ih ipak zadržao stoga što pri prostom shvatanju Hristovog učenja, ti delovi potvrđuju i jedan drugoga i celo učenje, i što oni – protivno čudnim crkvenim tumačenjima – predstavljaju najprostije ukazivanje na onaj smisao koji se mora davati učenju.

Na početku svake glave ja sam, pored kratkog naznačenja sadržine, stavio još i odgovarajuće reči iz molitve koju je Isus kazao učenicima, te ih naučio da se njome mole Bogu.

Dovršivši svoj posao, ja sam, na svoje čuđenje i na veliku svoju radost, našao da molitva Gospodnja – Oče naš – nije ništa drugo nego u najozbiljnijem, najkraćem obliku iskazano celo učenje Isusovo onim istim redom kojim sam već ja bio rasporedio pojedine glave – i da svaki pojedini izraz molitve odgovara smislu i poretku glava.

  1. Oče naš.

Čovek je sin Božji.

  1. Koji si na nebesima.

Bog je beskonačan duhovni praizvor, prapočetak, načelo života.

  1. Neka se sveti ime tvoje.

Neka bude sveto to načelo, taj praizvor života.

  1. Da dođe carstvo tvoje.

Da se ostvari vlast tog beskonačnog praizvora (načela) u svim ljudima.

  1. Neka bude volja tvoja kako na nebu,

I nek se izvrši volja tog beskonačnog praizvora (načela), kako u samom sebi,

  1. Tako i na zemlji.

Tako i u telu.

  1. Hleb naš nasušni daj nam –

Vremenski život jeste hrana života istinskog, pravog.

  1. Danas.

Život pravi je u sadašnjosti (sadašnjem trenutku, u ovaj mah).

  1. I oprosti nam dugove (pogreške) naše, kao što i mi praštamo našim dužnicima (uvrediteljima).

I neka pogreške i zablude prošlosti ne skrivaju od nas taj pravi život.

  1. I ne dovedi nas u iskušenje.

I da nas ne dovede u obmanu.

  1. Nego nas izbavi od lukavoga.

I tada neće biti zla.

  1. Jer je tvoje carstvo, i sila, i slava.

Nego će biti tvoja vlast, i sila, i razum.

HRIŠĆANSKA NAUKA

Ja sam živeo do pedesete godine misleći da je čovečji život, koji protiče od rođenja do smrti, zaista sav život i da je, potom, čovekova svrha sreća u tom smrtnom  životu. Stoga sam se trsio da dođem do te sreće, ali što sam duže živeo to mi je sve jasnije bilo da te sreće nema niti je može biti. Onu sreću za kojom sam žudeo nisam mogao postignuti, a ona koju sam postigao istog časa je prestajala biti sreća. Nesreća se pokazivala sve jače i jače, neizbežnost smrti postajala je sve očevidnija i očevidnija, i ja shvatih da posle ovoga nesrećnog i besmislenog života nemam šta drugo očekivati nego patnju, bolest, starost i uništenje. Otud zapitah sebe: zašto to? I ne dobih odgovora. Stoga padoh u očajanje.

Ono što su mi govorili drugi ljudi, i o čemu sam pokatkad hteo i sam sebe uveriti, da treba želeti sreću ne samo sebi, nego i bližnjima i svim ljudima, nije me zadovoljavalo prvo zato što nisam mogao isto onako iskreno želeti sreću drugima kao sebi, a drugo i glavno zato što su drugi ljudi, isto kao i ja, bili određeni na nesreću i smrt. I tako su sva moja staranja za njihovo dobro bila uzaludna.

Stoga sam pao u očajanje. No, pomislio sam da moje očajanje dolazi otuda što sam ja neki osobiti čovek, a da drugi ljudi znaju zašto žive i zato ne očajavaju.

I počeo sam propitivati druge ljude, ali ni drugi ljudi, isto kao i ja, nisu znali zašto žive. Jedni su gledali da brigom prema životu uguše u sebi to neznanje, drugi su uveravali  sebe i ostale da oni veruju u razne vere, koje su u njih usađene u detinjstvu; ali verovati u ono  u šta su oni verovali bilo je nemoguće, jer je bilo tako ludo. Isto tako mi se činilo da se mnogi od njih samo pretvaraju, a u dubini duše da ne veruju.

Dalje nisam mogao sebe zavaravati; nikakva briga nije mi mogla sakriti pitanje koje je preda mnom neprestano stajalo, a isto tako nisam mogao nanovo početi verovati u nauku koja mi je bila dana iz detinjstva, i koja je, kad sam sazreo umom, sama otpala od mene. No, što sam je više proučavao, tim sam jače ubeđivao sebe da tu i ne može biti istine, da su to samo licemernost i interes  od strane obmanjivača, i slaboumnost, tvrdoglavost i strah od strane onih koji su obmanuti.

I ne govoreći o unutarnjoj protivnosti ovoga učenja, o niskosti i njegovoj nemilosrdnosti, koje priznaje boga koji kažnjava ljude večnim mučenjem, glavno što mi nije dalo da poverujem u to učenje je što zajedno s tom pravoslavnom hrišćanskom naukom, koja tvrdi da je ona jedina istinita, imade i druga hrišćanska katolička, treća luteranska, četvrta reformatska hrišćanska nauka, koja svaka za sebe takođe tvrdi da je ona jedina istinita; znao sam i to da zajedno s ovim hrišćanskim naukama postoje još i nehrišćanske religiozne nauke – budizam, bramanizam, muhamedanstvo, konfučijanstvo i ostale, koje isto tako samo sebe smatraju za istinite, a svaku drugu nauku – zabludom.

I ja se nisam mogao vratiti veri kojoj sam bio naučen od detinjstva, ni poverovati u ma koju od onih koje su ispovedali drugi narodi, jer su u svakoj od njih bila jedna te ista protivurečja, besmislice, čudesa, koja odriču ostala verovanja, a što je najglavnije, obmana po kojoj se mora slepo verovati u njihovo učenje.