METAPHYSICA

Hermes


Hermes

Uvodna studija iz knjige Korpus Hermetikum.

Predavanje Rudolfa Štajnera, Dornah, 16. februar, 1911. godine.

GA 60.

Iako je za duhovnu nauku od vitalnog značaja da prouči duhovni život čitavog čovečanstva dok napreduje iz jedne epohe u drugu, uzdižući se polako na površinu iz skrivenih dubina, od još većeg značaja je proučiti kulturu i civilizaciju drevnog Egipta. Ovo ćemo bolje shvatiti ako pokušamo da prodremo duboko u drevni egipatski duhovni život.

Odjeci što do nas odzvanjaju kroz vekove, na prvi pogled izgledaju puni misterija, kao što ih ima i Sfinga, stojeći u pesku kao spomen civilizacije drevnog Egipta. Misterija raste sve dublje i dublje suočavanjem sa činjenicom da su čak i nedavna spoljašnja istraživanja bila primorana da se vrate u mnogo drevnija doba da bi mogla objasniti kulturu kasnijeg egipatskog vremena, čiji neki fizički dokazi i danas postoje. Prema spoljašnjem istraživanju, prvobitna egipatska kultura mora biti locirana u vremenu starom najmanje sedam hiljada godina pre naše ere, a možda čak i mnogo ranije. To bi mogao biti jedan od razloga velikog interesovanja za egipatsku kulturu koji je prisutan i danas, a drugi razlog je taj šta današnji čovek oseća. Voli li on Egipat ili ne, postoji li misteriozna veza između ove drevne civilizacije i njegovih današnjih ciljeva i svrhe života? Od velike važnosti je, što je Kepler u doba svitanja moderne prirodne nauke, govoreći o njenim dostignućima do svog vremena, kao i o sopstvenom doprinosu tom znanju, sažeo to sa sledećim rečima: “Dok sam pokušavao da razrešim neke od misterija putanja planeta oko Sunca, zavirivao sam da u tajne kosmičkog prostora. Često mi se činilo kao da su moje misli prožele misteriozne svetinje Egipćana i donele njihove svete brodove u naše moderno doba. Tada sam osetio da će značaj moje poruke svetu biti shvaćen tek u budućnosti.” Tako je snažno, jedan od najvećih umova modernog doba, osećao svoju povezanost sa drevnom egipatskom kulturom, da je to morao izraziti prilikom obraćanja javnosti, jer je, pričajući o svom znanju, govorio kao da obnavlja mudrost datu učenicima u tajnim svetinjama i mestima učenja u drevnom Egiptu, iako je, prirodno, ta mudrost bila odevena u druge reči. Zbog toga je veoma bitno da se razume kako su drevni Egipćani zamišljali svoju celokupnu kulturu i celokupnu prirodu ljudskog bića.

Sigurno je da su neki veoma bitni događaji očuvani u grčkoj tradiciji. To ukazuje ne samo na ono što su sami Egipćani osećali, već i način na koji je civilizovani svet cenio egipatsku kulturu u prošlim vremenima. Egipatski sveštenik rekao je Solonu: “O, Solone, Solone, vi Grci ste kao deca i ne postoji nijedan mudar Grk. Svi ste mlada uma, nemate verovanja ukorenjena u drevnoj tradiciji, niti mudrost osedelu od starosti, zato ćete zauvek ostati deca.” Mudrost osedelu od starosti, značaj ovog izraza osvanuće nad nama onda kada svetlost duhovne nauke osvetli celokupno shvatanje i prirodu egipatske misli i osećanja.

U sukcesivnim epohama odmotavali su se jedan za drugim različiti oblici svesti. Naša današnja svest, način na koji shvatamo spoljašnji svet čulima, kombinovanjem intelekta i razuma, ukratko, naš naučni način razmišljanja, nije postojao oduvek, jer je i svest podložna zakonu evolucije. Ne samo da je obrazac spoljašnjeg sveta podložan ovim zakonima, već su mu podvrgnuti i čovekovi kvaliteti duše i svesti. Na to ukazuje činjenica da možemo razumeti drevne kulturne centre jedino ako počnemo da prihvatamo ono što nam o njima govori duhovna nauka, naime da su u prošlim vremenima, umesto sadašnje intelektualne svesti, ljudi posedovali vidovitu svest koja je različita od budne svesti i od potpunog odsustva svesti tokom sna. Tragovi svesti praistorijskog čoveka su danas zadržani samo atavistički, kao opadajuća baština u slikama sveta snova. I dok su naši snovi u običnom životu haotični i besmisleni, slika svesti drevnih bila je “vidovita”, mada, zaista, maglovite i snolike prirode. Slike su uzimane ne kao da su iz fizičkog sveta, već iz duhovnog, koji se nalazi iza fizičkog. U stvarnosti, sva vidovita svest tog praistorijskog čoveka, kao i vidovitost stečena kroz istinsku disciplinu u ovom dobu, radi sa slikama, a ne sa konceptima i idejama spoljašnje, fizičke svesti. Slike moraju biti u vezi sa duhovnom stvarnošću koja leži iza čulne stvarnosti fizičkog sveta. Veličanstvene slike što se otkrivaju kroz mitska predanja nisu samo fantastični koncepti prirode, kao što to materijalistička svest danas zamišlja, već naprotiv, ove slike prikazuju stvarnu viziju duhovnog sveta. Ako proučavamo stare mitove i legende ne samo sa današnjom materijalističkom svešću, već s pravim osećanjem za čovekova duhovna dostignuća, čudesne priče koje se javljaju u mitovima otkriće nam veličanstvenu povezanost i usklađenost sa kosmičkim zakonima, veću nego što ih imaju savremeni zakoni fizike, hemije i biologije. Napominjem da duhovna stvarnost prožima stare mitove i religiozne sisteme.

Sada se jasno može razumeti zašto je nekoliko naroda oblikovalo ovaj svet slika na različite načine, prema sopstvenoj prirodi temperamenta i rase. Ovi slikoviti svetovi kod nekih naroda predstavljaju one više snage što leže u osnovi čistih spoljašnjih sila prirode. Takođe, moramo shvatiti da je tokom evolucije bilo mnogo prelaznih faza između stare vidovite svesti i predmetne svesti savremenog čoveka. Drevna vidovitost postala je prigušena da bi, vremenom, postepeno izbledela. Vidovite moći su se malo po malo smanjivale u različitim narodima, slike koje su izrastale pred dušama onih koji su još uvek u stanju da gledaju u duhovne svetove sadržale su sve manje i manje duhovne sile. Viši svetovi postepeno su zatvorili svoja vrata i samo su najniži stepeni duhovnih aktivnosti bili uočljivi nižoj vidovitosti. Zatim, kako je čovečanstvo u svom hodočašću kroz materiju uopšteno išlo napred, tako je stara vidovitost potpuno zamrla. Budna svest bila je ograničena percepcijom okolnog fizičkog sveta i idejama i koncepcijama fizičkih fenomena. Tako je nastala naša moderna nauka. Kako se nastavio razvoj današnje svesti stara vidovita moć postepeno je izbledela iako, naravno, proces varira u različitim narodima i kod različitih ljudi.

Sve što znamo iz davnih vremena, čak i ono što su nam spoljašnji dokumenti rekli u nedavnim egipatskim istraživanjima, ako se ispravno razume, dokazuje istinu o onome što duhovna nauka tvrdi, naime da je misija drevnih egipatskih naroda bila da se osvrnu na još drevnija vremena, kada su njihovi vodeći Individualiteti bili sposobni da svojim velikim moćima vidovitosti gledaju u duhovne svetove. U relativno kasnijim vremenima u egipatskom narodu sačuvana je nešto slabija snaga vidovitosti. Egipćani su kasnije, sve do poslednjeg milenijuma prehrišćanske ere, iz stvarnog iskustva znali da postoje drugi načini vizije pored svakodnevnog života, tj.  znali su da vizija omogućava čoveku gledanje u duhovne svetove. Pa ipak, oni su znali samo za najniže slike carstva do koje je njihova vizija svesno dopirala i zato su gledali unazad, na stara vremena, kada su njihovi sveštenici-mudraci bili u stanju, u zlatnom praiskonu egipatske civilizacije, da gledaju u same dubine duhovnog sveta.

Misterije o duhovnim svetovima su sačuvane, a naročito su ih čuvali drevni Egipćani s velikom pobožnošću i strahopoštovanjem hiljadama godina. Onaj koji je živeo u kasnijoj egipatskoj epohi mogao je reći: “Čak i sada, još uvek možemo da opažamo niži duhovni svet. Vizija duhovnog sveta je moguća, a sumnja bi bila besmislena, kao kada bismo sumnjali da naše oči vide spoljašnji svet.” Kasniji Egipćani su, uistinu, samo zatamnili percepciju viđenja duhovnih svetova, ali su osećali da je ranije postojalo doba kada su njihovi preci gledali daleko dublje u sve to što stoji iza fizičkog sveta. A ova stara mudra učenja, o kojima su egipatski mudraci govorili Solonu, sačuvana su u predivnoj skripti u hramovima i na stubovima, to su svedočanstva duboke i sveobuhvatne vidovite moći što je postojala u danima prastare antike. Biće na koje su Egipćani gledali kao na otelotvorenje prvobitne slave te stare vidovite mudrosti, zvao se Hermes. Kada je u kasnijim vremenima čovek izašao sa porukom koja je obnavljala drevnu mudrost, on je po običaju egipatskih mudraca sebe nazivao”Hermes”, a njegovi  učenici, verujući da je on oživeo prvobitnu mudrost starog Hermesa, nazvali su ovo prvo Biće “Trostruko Veliki”, “Hermes Trismegistos”. Naravno, samo su Grci bili ti koji su ga nazivali Hermes, među Egipćanima je on bio poznat kao Tot. Ovo prvobitno Biće možemo razumeti samo ako shvatimo šta su Egipćani pod uticajem kasnijih učenja Hermesa i Tota prihvatili kao stvarne Misterije Kosmosa.

Takva verovanja, što su spoljašnjim dokazima stigla do nas iz egipatskih vremena, izgledaju veoma misteriozno. Razni bogovi, od kojih su najvažniji Oziris i Izida, predstavljeni su u obliku koji nije u potpunosti ljudski. Međutim, širom sveta, u svim mitovima, u prikazima prvih božanstava, često nailazimo na ljudska tela s glavom životinje ili na različito spojene ljudske i životinjske oblike. Predivne legende o svetu bogova došle su do nas, a postoji nešto veoma značajno u egipatskom obožavanju životinja, obožavanju mačaka i tako dalje. Pojedine životinje su priznate svetim; bilo im je posvećeno duboko poštovanje, jer su smatrane otelotvorenjem viših bića. Čak se govorilo da su se razlegali krici jadikovki ukoliko bi došlo do smrti mačke. I rečeno nam je da se Egipćanin nije usuđivao prići mrtvoj životinji iz straha da će biti optužen da ju je ubio, jer bi u tom slučaju bio strogo kažnjen. Valjalo bi reći još i to da je u ono vreme, kada je Egipat bio pod rimskom okupacijom, Rimljanin bio u smrtnoj opasnosti ako bi ubio mačku, jer je taj čin izazivao ogroman bes među Egipćanima. Ovo obožavanje životinja je velika zagonetka u sferi egipatske misli i osećanja. I opet, koji je ogroman utisak radoznalosti izazivaju kod savremenog čoveka građevine poput piramida, koje stoje na kvadratnoj osnovi sa svojim trouglastim stranama! Zaista su čudesne i Sfinge, kao i sve ono što se još uvek iskopava, i ono što ove stvari donose našim saznanjima pravo iz nepregledne dubine mudrosti egipatske civilizacije. A sada ćemo se pitati: kakve je prirode bio život osećanja i ideja među drevnim Egipćanima? Šta ih je Hermes učio? Kako su oni stekli ove čudesne predstave?

Moramo shvatiti da sve ove legende, posebno one značajnije, sadrže dublju mudrost nego što čovek današnjice može da pretpostavi, jer su prenosile znanje u obliku slika o određenim  zakonima duhovnog života, zakonima viših od onih u spoljašnjoj prirodi. Egipatska legenda o bogu i boginji, Ozirisu i Izidi, ključna je tačka za to razumevanje. Prema legendi Oziris je bio biće koje je živelo u mračnim praiskonskim vremenima, u regionima kasnije naseljenim ljudskim bićima. On je predstavljen kao dobrotvor čovečanstva pod čijim je mudrim vođstvom Hermes ili Tot doneo svitanje egipatskoj drevnoj kulturi. Oziris je imao neprijatelja čije grčko ime je Tifon. Tifon goni Ozirisa, ubija ga, komada mu telo, potom ga sakriva u kovčeg i baca u more. Izida, sestra i supruga Ozirisa, neprestano je tražila Ozirisa, kog je od nje otrgnuo Tifon ili Set, a kada ga je nakon duge potrage pronašla, delove raskomadanog tela sahranila je na različitim mestima gde su kasnije podignuti Hramovi. Nakon Ozirisove smrti Izida je rodila Horusa. Duhovni zrak spustio se na Izidu iz Ozirisa, koji je u međuvremenu prešao u drugi svet. Horusova misija bila je da porazi Tifona i u izvesnom smislu da ponovo uspostavi prevlast života, koji je polazeći od samog Ozirisa, ponovo bio tok što se obilato izlivao u čovečanstvo.

Takva legenda ne sme biti analizirana samo u smislu alegorija ili simbola. Trebalo bi da koristimo sredstva kojima bismo bili dovedeni u svet osećanja i percepcije starih Egipćana, jer samo time razumevanje takvih ličnosti poput Ozirisa i Izide može zaista biti oživljeno. Nije ispravno grubo govoriti da je Oziris Sunce, Izida Mesec i tako dalje. Astronomska interpretacija ovakve vrste dovodi ljude do toga da veruju da legenda sadrži samo simbolične slike pojedinih nebeskih pojava. Ne, to nije slučaj. Umesto toga trebalo bi da se vratimo živućim sećanjima drevnih Egipćana i predvidimo prirodu njihovog uzvišenog pogleda na natčulne, nevidljive Moći što leže u osnovi sveta čula, a oslikavaju se u ličnostima Ozirisa i Izide.

Pokušajmo da zamislimo šta su to imena Ozirisa i Izide prenosila drevnim Egipćanima. Oni su sebi govorili: “Iza čoveka postoji viša duhovna suština, koja ne potiče iz materijalnog postojanja. Ova duhovna suština se ’kondenzovala’ u materijalni svet, svet ljudskog postojanja. Stvarna evolucija čoveka nastavljena je u materijalnom svetu iz višeg duhovnog postojanja. Kada pogledam u svoju dušu, shvatam da u meni postoji čežnja za duhovnim svetom, za duhovnim izvorima bića iz kojih sam se spustio u ovaj svet. Snage iz kojih sam se spustio u ovaj svet još uvek žive u meni. Moje najveće moći iznutra povezane su s primordijalnim Ozirisovim moćima, u svojoj unutrašnjosti nosim svedoka da sam jednom bivstvovao kao natčulno biće koje je imalo svoje prebivalište u drugim svetovima, u svetovima duha. I mada ovo biće duha ima slab instinktivni život, iako je bilo prisiljeno da se obuče fizičkim telom i njegovim organima da bi mogao sagledati i savladati fizički svet, ipak je u prošlim danima ovo biće živelo čisto duhovno postojanje.”

Prema drevnom egipatskom shvatanju ljudska evolucija se mora posmatrati kao dualistička, sastavljena od Ozirisovih snaga i Izidinih snaga. “Oziris–Izida”, to je bio primarni dualitet. Razmotrimo sopstveno biće kakvo ono postoji danas. Ideja trougla, na primer, mora da je prethodila delatnom razmišljanju. Tek nakon što je trougao postao delatan u duši mogli smo postati trpni što se tiče rezultata našeg razmišljanja i konceptualne aktivnosti. Konačno, u našoj duši možemo opaziti oblik izgrađen delatnim razmišljanjem. Čin razmišljanja nosi isti odnos prema završnoj misli, konceptualni akt prema konačnom konceptu, delatno načelo prema proizvodu delatnog načela pred nama, kao Oziris prema Izidi. Ukratko, delatnost per se je Očinsko načelo, muško načelo. Oziris-načelo je muško, delatno punjenje duše mislima i osećanjima. Stari Egipćanin govorio je sebi: “Čovek, ovaj što stoji pred nama danas, u sebi ima supstance koje žive u krvi i oblikuju mu kosti, ali ove supstance nisu oduvek bile unutar krvi ili kostiju, već su se širile kroz kosmički prostor. Ovo fizičko telo je kombinacija supstanci koje su sada došle u ljudski oblik, a nekada su ispunjavale Kosmos. Isto važi i kad se govori o moćima misli. Delatno načelo mišljenja postalo je moć ideacije u čoveku. Baš kao što supstance u krvi sada žive u ljudskom obliku, a ranije su se širile u kosmičkom prostoru, tako i Ozirisove moći sada žive u nama, na taj način što se delatno načelo razmišljanja, koje se nekada širilo u duhovnom kosmosu kao Ozirisove moći, koje prožimaju i tkaju Kosmos, izlio u ljudska bića, baš kao u slučaju supstanci što sačinjavaju krv i kosti u telesnoj čovekovoj prirodi. U mislima i idejama teku iz Kosmosa živuće i tkajuće Izidine moći.” Ovako moramo videti stav duše drevnih Egipćana prema Ozirisu i Izidi.

Ova stara svesnost nije mogla naći izraze za takve ideje u svetu, okružena fizičkim postojanjem na Zemlji, jer sve što je bilo poznato i pripadalo svetu prostora ne može ponuditi nikakvu spoljašnju sliku natčulnog sveta. I tako, u potrazi za nekim oblikom jezika, nekom vrstom pisma u koga bi se odenule takve koncepcije kao što su “Ozirisova moć je delatna u meni”, ljudi su posegnuli za pismom koje su povezivali pomoću nebeskih tela u kosmičkom prostoru. Oni su govorili: “Natčulne Ozirisove moći mogu se videti kao delatne moći svetlosti koje dolaze sa Sunca, koje žive krećući se kroz svemir. Izida se može videti kao Tamni Mesec koji odražava sunčevu svetlost, baš kao što je duša tamna kada delatno načelo mišljenja ne ulazi u nju. Mesec čeka svetlost Sunca da bi ga odražavao, kao što duša čeka Ozirisove moći da bi mogla ih odrazi kao Izidine moći.” A kada drevni Egipćanin kaže: “Sunce i Mesec, tamo napolju, pokazuju mi kako najbolje mogu zamisliti procese u mojoj duši,” on je u isto vreme znao da ne postoji veza između Sunca i izlivanja svetlosti i odražaja Meseca, već to zračenje i odraz svetlosti imaju neku unutrašnju vezu sa natčulnim snagama koje oseća u svojoj duši. Iako ne bismo mogli opisati sat kao nešto što pokreće svoje ruke, kazaljke, uz pomoć malih demona, već kao mehanički pronalazak, kao mehanički uređaj, ipak možemo shvatiti da misao pronalazača, ona misao koja polazi iz duše ljudskog bića stoji u osnovi konstrukcije sata. Dakle, nešto duhovno stoji u osnovi konstrukcije mehanizma sata. Baš kao što su ruke sata međusobno povezane i zavise jedna od druge, tako su Sunce i Mesec izgledali Egipćanima poput izraza jednog moćnog kosmičkog sata. Kada bacimo pogled na ovaj moćni sat u svemiru, na prvi pogled čini nam se da je on predmet mehaničkih zakona, ali da je ipak pod uticajem onih zakona koje čovek oseća u svojoj duši kada govori o moćima Ozirisa i Izide. Drevni Egipćani nisu jednostavno rekli: “Sunce i Mesec su slike međusobne povezanosti Ozirisa i Izide.” Oni su takođe osećali: „Sve što živi u mom biću nekada je bilo predmet misterioznog odnosa svetlosti Sunca i Meseca.”

Ponovo je odnos sličan onome između Ozirisa i Izide, i Sunca i Meseca, viđen da postoji između zvezda, planeta i drugih bogova. U pozicijama nebeskih tela Egipćani su videli slike sopstvenog natčulnog života ili tradicionalnog iskustva drevnih Vidovnjaka, ali u izražavanju moćnog kosmičkog časovnika videli su sliku snaga koje se nalaze unutar njihove duše. Taj veliki kosmički časovnik sa kretnjama svojih zvezda i vezom između pokretnih i fiksnih zvezda, bio je otkrovenje što leži u osnovi duhovnih, natčulnih snaga što su utvrdili položaje svih zvezda, koje su činile kosmičko pismo, kao izraz natčulnih delatnosti.

Takva su bila osećanja Egipćana u pogledu viših svetova, osećanja koja su oni izražavali kroz tradiciju drevne vidovitosti. Znali su za postojanje duhovnog sveta, jer su i dalje posedovali poslednje ostatke drevne vidovitosti. Govorili su: “Mi smo potomci ovog duhovnog sveta, a sada se nalazimo u svetu materije, manifestovane u fizičkim pojavama i fizičkim procesima. Mi dolazimo iz Ozirisovog i Izidinog sveta, a najviši kvaliteti u nama, osobine koje nas čine, što teže ka višem savršenstvu, izviru iz Ozirisa i Izide. Ovi kvaliteti nevidljivo žive u nama kao energije i moći. Fizički deo čovekovog bića potiče od spoljašnjih okolnosti, on je uzet iz spoljašnjeg sveta. Ovaj fizički deo čoveka je odežda Ozirisa–Izide.”

Ova koncepcija iskonske mudrosti bila je dominantan osećaj u duši drevnih Egipćana, ispunjavajući celokupni život njihovih duša. Čovek može prožeti dušu apstraktnim idejama, a ipak ostati netaknut u svom moralnom i etičkom životu; njegov osećaj za sudbinu ili sreću može biti sasvim nepromenjen. Apstraktni i matematički koncepti prirodnih nauka mogu biti toliko duboko apsorbovani da čovek može diskutovati o elektricitetu i drugim silama slične prirode bez osećaja za bilo kakvom potrebom da se istovremeno brine i o problemima sudbine. Osećanje srodstva s Ozirisom i Izidom i vizija duhovnog sveta što postojaše u drevnom Egiptu nisu dozvoljavali da se stvari mogu zamisliti odvojeno od misli sudbine, sreće i moralnih impulsa. Drevni Egipćanin je sebi govorio: “Ja nosim više Sopstvo u  sebi, ali pošto sam ušao u fizičko telo, to više Sopstvo se povuklo u pozadinu i na prvi pogled nije se u potpunosti ispoljilo. Oziris i Izida su primarni izvori moga bića, Oziris i Izida pripadaju arhetipskim svetovima, zlatnom, svetom dobu iz praiskona. Priroda Oziris–Izide sada je podložna snagama koje su kondenzovale spoljašnje fizičke supstance u čovečje telo. Oziris i Izida zarobljeni su u propadljivom  telu, a ovo telo je podložno propadanju, čak i usled spoljašnjih sila Prirode.” Legenda o Ozirisu i Izidi mora se tumačiti u smislu unutrašnjeg života. Oziris, viša moć u čoveku, proširena u kosmičkom prostoru nadvladana je snagama koje su podložne razaranju ljudske prirode. Ozirisovu moć što živi u čoveku zarobio je Tifon i okovao je u oblik koji je “kovčeg” duhovnoj prirodi čoveka. U tom “kovčegu” Ozirisova priroda nestaje u čoveku i postaje nevidljiva spoljašnjem svetu. Misteriozna Izidina priroda ostaje da bi mogla u budućem dobu, nakon što bude prožeta snagom uma, ponovo dostići dobre izvore čovečjeg bića. Tako, u čoveku postoje pet skrivenih kvaliteta koji teže da ponovo dovedu Ozirisa u život. Izidina snaga živi u ljudskoj duši kako bi postepeno mogla ponovo dovesti čoveka do Ozirisa. Dokle god čovek postoji kao fizičko biće, dotle on ne može da se odvoji od sveta materije, ali Izidina moć je ta što mu omogućava, dok je i dalje fizičko biće koje živi u spoljašnjem svetu, da održi u svom unutrašnjem biću težnju ka višem Ja. I prema svakom istinskom misliocu više Ja je tu, duboko skriveno u svim čovekovim moćima. Ovo biće, koje nije spoljašnji fizički čovek, već čovek koji ima potrebu da neprestano raste do Svetla Duha, večno podstican skrivenim Izidinim snagama, pojavljuje se kao zemaljski sin Jednog koji nije nastao u zemaljskom svetu. On je zemaljski Ozirisov sin koji je ostao u duhovnim svetovima. Ovo nevidljivo biće što stremi da dostigne više Sopstvo poznato je pod imenom Horus, kao posthumni Ozirisov sin.

Tako su stari Egipćani gledali sa izvesnom tugom prema Ozirisovom izvoru čoveka, ali su istovremeno gledali u svoje najdublje biće, govoreći: “Duša je zadržala nešto od Izidinih moći, i one su rodile Horusa koji ima potrebu da teži ka duhovnim visinama. U tim visinama čovek ponovo pronalazi Ozirisa.” Čovek može doseći do Ozirisa na dvojak način. Egipćanin kaže: “Ja sam došao iz Ozirisa i Ozirisu ću se ponovo vratiti. Oziris, moj duhovni izvor je u meni: Horus će me voditi nazad do Ozirisa, svog Oca, ali Oziris jedino može biti dostignut u duhovnom svetu. On nije mogao da uđe u čovečju fizičku prirodu, koja je podložna propasti s obzirom na to da je u njoj poražen od Tifonskih snaga, snaga spoljašnje prirode.”

Oziris može biti dostignut samo duž dve staze. Jedna od njih vodi kroz Portal Smrti, a druga kroz Portal koji ne vodi do fizičke smrti, već do Inicijacije. Egipćanin zbog toga kaže: “Kada čovek prođe kroz Portal Smrti i prođe kroz pripremne faze, tada dolazi do Ozirisa. Kada se čovek, oslobođen omotača zemaljskog tela, nađe u duhovnom svetu, tada mu se budi svest o srodstvu sa Ozirisom. Nakon smrti čovek oseća da u duhovnom svetu sebe može zvati “Oziris”. Drugi put do Ozirisa, drugi put u duhovni svet, vodi kroz Inicijaciju. Za Egipćane ova staza bila je sredstvo kojim čovek može naučiti da sazna nevidljivo, natčulno u ljudskoj prirodi, Izidu, odnosno Izidine moći. Ako kroz spoznaju sakupljanu u svakodnevnom životu čovek ne prodre u dubine svoje duše, tada neće moći da dosegne Izidine moći. Ipak, postoji sredstvo kojim se čovek može probiti do ove Izidine snage, pri čemu dostiže istinsko Ja i shvata da je obavijen fizičkom materijom. Ako sledimo ovaj put, doseći ćemo duhovni dom višeg Ja. Ovo je dakle bilo učenje drevnog Egipta: „Čovek mora da se spusti u najdublje dubine svoga bića, gde prvi put shvata svoju telesnu prirodu kao izraz svoga Ja. Potom se mora prisiliti na put povratka kroz ovu telesnu prirodu. On posmatra spoljašnji svet, kreaciju duhovnih i natčulnih moći u tri kraljevstva Prirode: u kamenju i njegovim oblicima na osnovu matematičkih zakona, u biljkama, oblicima ispunjenim životom koja su stanište božanskih moći, i u životinjama, ali kada posmatra čoveka, tada mora prodreti kroz spoljašnji oblik do Izidinih moći duše.”

Deo Inicijacije u Izidine Misterije sastojao se u tome što se čoveku pokazivalo da je odeven u materiju. U ovoj Inicijaciji čovek je uranjao u sopstvenu prirodu na takav način da je doživljavao procese koji se odvijaju prilikom smrti, ali ih je doživljavao na drugačiji način. Aspirant je morao u stvarnom životu da prođe kroz Portal Smrti, da uči o prelasku iz fizičke do nadfizičke vizije, od fizičkog do duhovnog sveta, i da u toj kratkoj promeni stanja svesti iskusi stvarnu smrt. Potom je morao da prati put pada u svoje unutrašnje biće kako bi saznao ono što se jedino tamo može iskusiti. I u ovom regionu naučio je, na prvom mestu, kako se krv, fizički instrument višeg Ja, oblikuje iz Prirode. Sistem nerava je fizički instrument duševnih aktivnosti osećanja, volje i mišljenja, a instrument višeg Ja, jeste krv. Ako će čovek sići u svoje instrumente, tako je mislio drevni Egipćanin, tada mora sići u svoj fizičko eterični omotač, u eterična svojstva duše. Mora naučiti da bude nezavisan od snaga u sopstvenoj krvi, od kojih inače zavisi, i nakon što se prvo oslobodi ovih snaga, mora ući u predivne procese svoje krvi, mora spoznati svoju višu prirodu u njenom fizičkom aspektu. Ovo može učiniti kada bude u stanju posmatrati sebe, onako kao što posmatra spoljašnji objekat. Sada čovek može upoznati objekat kao objekat samo ako je izvan njega, dakle, ako bi hteo da vidi sebe, morao bi stajati ispred sopstvenog bića. Zato Inicijacija razvija snage koje uključuju duševne moći, kojima bi duša doživela stvarna iskustva bez korišćenja fizičkih instrumenata. Fizički instrumenti stoje objektivno pred čovekom, baš kao što nakon smrti njegovo duhovno biće gleda dole na bivše fizičko telo.

I tako je učenik Izidinih Misterija učio prvo o tajnama svoje krvi, prošao je kroz iskustvo koje se može opisati kao pristup Pragu Smrti. Ovo je bila prva faza Inicijacije u Izidine Misterije. Učenik je morao gledati svoju krv, morao je gledati sebe kao objekat i uroniti dole u omotač, instrument sopstvene Izidine prirode. U svetilištima Inicijacije učenik je bio vođen do dva Portala, gde su mu u slikama bili prikazani oblici procesa koji se odvijaju u njegovom unutrašnjem biću. Dvoja vrata stajala su pred njim, jedna otvorena, druga zatvorena. Ova učenja, koja odzvanjaju do nas kroz vekove, usklađena su najčudesnije sa onim u šta današnji čovek veruje iako sada svemu tome daje materijalističko tumačenje. Drevni Vidovnjaci Egipta govorili su: “Kada je čovek u podzemnom svetu, tada dolazi pred dvoja vrata, kroz koja ulazi u svoju krv i svoje unutrašnje biće.” Moderni anatomi bi rekli da ova dva ulaza leže pored srčanih zalizaka. Ukoliko učenik želi da prodre u svoje telo, morao bi da prođe kroz “otvorena” vrata, jer “zatvorena vrata” su tu da spreče da struja krvi krene pogrešnom putanjom. Ovi anatomski fenomeni su materijalne slike, oblici, koje su drevni mudraci iskusili kroz vidovitost. Ovi oblici, naravno, nisu bili tako jasno određeni kao strukture sa kojima se suočava savremeni anatom, a ipak su predstavljali ono što vidovita svest doživljava dok zuri nad unutrašnjim čovekovim bićem, spolja.

Naredna faza Izidine Inicijacije može se opisati na sledeći način: učenik je vođen kroz testove Vatre, Vazduha i Vode, pri čemu je naučio da spozna prirodu omotača sopstvene Izidine prirode. Naučio je da upozna vatru, pošto mu ona teče kroz telo koristeći krv kao instrument, naučio je da upozna način kako vazduh ulazi u telo u obliku kiseonika, naučio je da upozna svoju vodenu prirodu. Vatra, Vazduh i Voda, toplina daha, fluidnost krvi. A njegovo spoznanje o omotačima, o Vatri, Vazduhu i Vodi, pročišćavali su ga sve dok konačno ne dostigne sopstvenu Izidinu prirodu. Ovo ponovo može biti izraženo rečima: tek kada učenik dostigne ovu fazu, oseća se kao da je zaista “došao sebi”, shvatajući sopstvenu duhovnu egzistenciju, ne ograničavajući se na ljudska učenja koja se odnose na spoljašnji svet, nego je sada u stanju da gleda i u duhovni svet. U spoljašnjem svetu, fizičko Sunce možemo videti samo po danu, dok je noću skriveno od nas. U duhovnom svetu, međutim, to nije tako. U duhovnom svetu čovek posmatra duhovnim moćima, dok za to vreme nije u mogućnosti da koristi svoje fizičke oči. U Izidinoj Inicijaciji on kaže: kada se čovek pročisti, tada može posmatrati duhovna bića licem u lice, on može videti Sunce u Ponoć. To jest, kada tama preovlada, duhovni život i primarne duhovne moći koje stoje u osnovi Sunca vidljive su iniciranima u Izidine Misterije.

Takav je put duše do Izidinih moći, put koji mogu preći oni što su još uvek živi dok nastoje da energizuju najdublje sile duše. Tu su još više Misterije, Ozirisove Misterije. U ovim Misterijama čovek je učio kako da kroz Izidine moći nađe samog sebe duhovnim, natčulnim moćima, odakle će izaći sam. On spoznaje Ozirisa i Oziris izrasta unutar njegove duše.

Kada je drevni Egipćanin želeo da prikaže odnos između Izide i Ozirisa, koristio je pismo koje oslikava kretanje Sunca i Meseca na Nebesima, koristio je međusobne veze ostalih zvezdanih tela da bi izrazio delovanja drugih duhovnih moći. Njegovo pismo se oslikavalo iz Zodijaka u stanju prividnog odmora i planeta koje se pokreću kroz sazvežđa. U svim otkrivenim misterijama drevni Egipćanin video je duhovno pismo. On je znao: „Ništa što je na Zemlji ne može mi pomoći da izrazim ono što čovek doživljava ako krene da traži Ozirisa sa Izidinim moćima unutar sebe. Zvezdane konstelacije moraju biti pismo.”

Hermesa ili Tota, moćnog Mudraca antike, Egipćani su poštovali kao biće ili ličnost koje je imalo najdublji uvid u odnos čoveka prema Kosmosu. Hermes je bio taj koji je izrazio, sa najvećom uzvišenošću, povezanost zvezda sa duhovnim moćima i događajima u Kosmosu. Hermesov jezik je jezik samih zvezda. Veza Ozirisa i Izide, na primer, može se egzoterično objasniti ljudima pomoću legendi. Oni što su se pripremali za Inicijaciju učili su detaljnije o svetlosti koja dolazi sa Sunca, o njenoj refleksiji od Meseca i veličanstvenim procesima koje ta svetlost donosi dok Mesec prolazi  kroz svoje različite faze, počev od novog pa sve do punog Meseca. Prvobitni oblici pisanja izvedeni su iz procesa koji se odvijaju na Nebesima. Čovek i danas malo zna o tome da su suglasnici slike u konstelacijama Zodijaka, kosmički element koji miruje, a veza vokala sa suglasnicima su slike međusobnih veza pokretnih planeta i znakova Zodijaka. Rani oblici slova alfabeta, u tom smislu, bili su izvedeni sa Nebesa.

Drevni Egipćani su osećali da su velikog Hermesa učile nebeske moći i da je on u sopstvenom biću izrazio čovekov najdublji duševni život. Sve što je izraženo u čovekovim delima, čak i u svakodnevnim nastojanjima, gde su matematičke nauke, geometrija, što je Pitagora kasnije naučio od Egipćana, geodezija zemljišta i slično, bile potrebne, sve ove stvari mogu se pratiti unazad do Hermesove mudrosti koji je video da su procesi i pojave na Zemlji odraz nebeskih delovanja kao što je to izraženo u zvezdanom pismu. Ovo pismo doneo je Hermes, a kroz matematiku i geometriju učio je Egipćane da u zvezdama pronađu pandan zemaljskim dešavanjima. Sada znamo da je celokupni život Egipta bio duboko povezan sa plavljenjem Nila i nanosima mulja donetih Nilom, koji teče iz planinske zemlje na jugu i možemo da shvatimo koliko je za njih bilo potrebno da unapred znaju vreme plavljenja. Oni su računali vreme  prema zvezdanom pismu na nebesima, a kada je Sirijus, Pseća zvezda, bila vidljiva u znaku Raka, znali su da će Sunce uskoro ući u ovaj znak i da će njegovi zraci očarati sve što su poplave Nila podarile zemljištu. Govorili su: “Sirijus je Posmatrač koji nam govori šta će doći”. Egipćani su na Pseću zvezdu, Sirijus, gledali sa zahvalnošću, jer im je omogućavala da pravilno kultivišu svoje zemljište i obezbede potrebe za svakodnevni život. Drevni Egipćani gledali su unazad, u doba prastare antike, kada je čovečanstvo bilo učeno da kretanje zvezda predstavlja izražavanje moćnog kosmičkog časovnika.

Tako su se Egipćani savetovali sa zvezdanim pismom. Hermes, ili Tot, bio je veliki Duh koji je po najstarijoj tradiciji dao izvorno pismo kosmičke mudrosti, kroz inspiraciju koja je kroz njega tekla sa zvezda napravio je alfabet, učio je ljude principima poljoprivrede, geometrije, geodeziji zemljišta i, ukratko, svemu onome što im je bilo potrebno za fizički život. Fizički život je, međutim, telo duhovnog života, kosmičkog duhovnog života odakle je Hermes otrgnuo svoju inspiraciju. Tako su sve kulture i civilizacije postale povezane sa Hermesovim imenom i, zaista, Egipćani su smatrali da su povezani sa njim u još prisnijem smislu. Pretpostavimo, na primer, da je Egipćanin koji živi u 1322. godini p.n.e. gledao u nebesa. On bi gledao u određenu konstelaciju. Drevni Egipćani su imali pogodan metod računanja vremena, zgodan, da tako kažem, za potrebe proračuna, imali su dvanaest meseci od po trideset dana svaki sa pet dodatnih dana – što iznosi tri stotine šezdeset pet dana u godini. Na taj način računali su vekovima, jer metod je zaista bio matematički pogodan. Posle tri stotine šezdeset pet dana, godina je pokrenula svoj novi tok. Danas, kao što znamo iz astronomije, ovo ostavlja četvrtinu jednog dana neuračunatog, to jest egipatska godina završavala se četvrt dana prerano. Ako tako računate uzastopno, videćete da je svaka sledeća godina počinjala nešto ranije nego prošla. Dakle, mesec po mesec, i godina je počinjala sve ranije, dok se, nakon isteka četiri puta tri stotine šezdeset pet godina, nije vratila na početak. Tako se uvek dešavalo da se nakon perioda od hiljadu četristo šezdeset godina nebeski odnosi ponovo podese sa zemaljskim računanjem vremena. U toku hiljadu četristo šezdeset godina, za jednu godinu biva umanjen kompletan ciklus. Ako počnete da računate unazad tri puta, počev od 1322. godine pre naše ere, doćićemo u epohu kojoj Egipćani pripisuju svoju svetu primalnu mudrost. Oni kažu: “U tim drevnim vremenima ljudi su posedovali najvišu vidovitost. Svaka od velikih solarnih godina označena je kao faza opadanja moći vidovitosti. Sada živimo u četvrtoj fazi. Naša kultura dostigla je tačku razvoja koja počiva samo na antičkoj tradiciji učenja. Pa ipak, mi gledamo kroz tri velike kosmičke godine do doba kada je najveći od naših mudraca učio svoje učenike i naslednike onome što danas posedujemo, mada u znatno promenjenom obliku, u pisanoj formi, matematici, geometriji, nauci o geodeziji zemljišta i astronomiji.” U isto vreme drevni Egipćanin kaže: “Naše ljudsko računanje, koje poštuje pogodno brojanje od dvanaest puta trideset, plus pet dodatnih dana, svedoči o tome kako božansko-duhovni svet mora da ispravi svoje poslove, jer nas je naš intelekt otuđio od Ozirisa i Izide. Mi ne možemo precizno računati godine, ali gledamo do skrivenih svetova gde će nas Moći, vodeći zvezde, ispraviti.”

Tako su čak i u svojoj vremenskoj hronologiji drevni Egipćani gledali gore, kada su u pitanju bile stvari van domašaja slabih kvaliteta uma, ka duhovnim Bićima i Moćima koja žive u skrivenim svetovima, u skladu sa dubljim zakonima, odakle je nadzirano, štićeno i posmatrano sve što čovek mora da iskusi na Zemlji. A u Hermesu, ili Totu, poštovali su Biće čija je inspiracija tekla iz tih budnih nebeskih moći. Hermes nije bio samo veliki Učitelj, nego je bio Biće ​​koje su drevni Egipćani gledali sa osećanjem najdublje zahvalnosti i pobožnosti, govoreći: “Sve što ja posedujem dolazi od tebe! Ti si bio tamo u danima drevnim i, gle, Tvoji blagoslovi teku kao potoci u svet, isceljujući ljude posredstvom onih koji su tvoji glasnici.” I tako, prvobitni izvor moći Oziris i Hermes, ili Tot, Čuvar te moći, nisu bili samo poznati mudrosti drevnih Egipćana, već su ispunjavali njihove duše dubokim moralnim osećanjem, osećanjem poštovanja i zahvalnosti.

Svi spoljašnji dokazi pokazuju da je mudrost Egipćana, posebno u veoma drevnim vremenima, a kasnije u sve manjem i manjem stepenu, bila prožeta dubokim religioznim osećanjima. Svo ljudsko znanje povezano je sa osećanjima strahopoštovanja, sva sveta mudrost sa pobožnošću, sva nauka sa religijom. U kasnijoj egipatskoj epohi ovo se više ne pojavljuje u najčistijem obliku, jer kao što u narednim epohama postoji misija nekih naroda, koji treba da izraze duhovno u različitim oblicima, tako i neke civilizacije počinju da padaju u dekadenciju kada dosegnu svoje najbolje doba. Većina onoga što je sačuvano od drevne egipatske kulture pripada periodu dekadencije i može se samo pretpostaviti šta se krije iza čudesnih piramida, na primer, i čudnih životinjskih kultova. Egipćanin je znao: Dobu kada je mudrost sama delovala, prethodilo je drugo, kada su sva bića, ne samo čovek, sišli sa božansko-duhovnih visina. Ako bismo hteli da razumemo najunutarnjiju prirodu čoveka, ne bismo smeli gledati samo spoljašnji oblik, već bi trebalo da prodremo do  njegovog unutrašnjeg bića. Ono što vidimo spolja samo su faze u kojoj je prvobitno stvaranje ostalo stacionarno, takve faze treba da se vide u tri kraljevstva Prirode. Prva faza je svet minerala i kamenja, to su oblici koji su iskazani u piramidama. Druga faza je svet biljaka, a unutrašnje sile ovog sveta izražene su u lotosovom cvetu. Treća faza je predstavljena pomoću životinjskih oblika, rasutih, kao što jesu, na putu prema čoveku. Božanske sile koje nisu dosegle ljudsku fazu, pročišćene su i iskristalisane u različitim životinjskim oblicima. Takva su bila osećanja drevnih Egipćana dok je posmatrao zaostale sile bogova. On se osvrtao unazad na doba kada je prastaro stvaranje još uvek izviralo iz Božanske Moći. Drevni Egipćanin je osećao da  su Božanske Moći ostale u ranijoj fazi razvoja u bićima, u tri niža carstva Prirode, i da su konačno izrasle u ljudski oblik u njegovom, sopstvenom biću. Uvek moramo imati na umu osećanja i svesnost drevnih Egipćana, jer ćemo tada shvatiti da je njihova mudrost imala  moralnu snagu koja im je prožimala dušu. Njihova koncepcija božanskog sveta i natčulnih sila dovela ih je do posebnog odnosa prema životinjama, koji je dobio groteskni oblik kada je egipatska kultura ušla u period opadanja. Nesavršenosti kasnije egipatske kulture nisu bile prisutne na početku, u dobu dok je bila ispunjena duhovnim otkrovenjem. Mi ne moramo, onako kako se to često danas radi, pripisivati primitivne i jednostavne uslove ranim fazama civilizacija. Naprotiv, primitivni uslovi pripadaju periodu dekadencije, koja je nastala nakon što su prvobitne duhovne vrednosti bile izgubljene. Varvarske uslove ne treba smatrati izvornim stanjima civilizacije, zato što su oni, u stvarnosti, rezultat dekadencije koja se obrušila na civilizacije koje su se udaljile od sopstvenog duhovnog izvora.

Takva izjava može biti iritirati naučnika koji opisuju sve civilizacije tako kao da potiču iz drevnih primitivnih uslova, da su nastale iz divljačkih plemena, od kojih su neka preživela do danas. Primitivno kulturne države koje još uvek postoje treba da se posmatraju kao faza dekadencije. Na početku ljudskog života na Zemlji rane civilizacije bile su direktno inspirisane iz duhovnog sveta duhovnim bićima koja stoje u osnovi spoljašnje istorije. To je ono što se može reći pomoću duhovne nauke.

Ponovo se nameće pitanje: Da li današnja nauka, predstavljena kao da doseže visine moderne kulture, dolazi u sukob sa ovakvom izjavom duhovne nauke? Ovde bi trebalo da citiram reči iz nedavnog dela Alfreda Džeremija, Uticaj Vavilona na razumevanje Starog zaveta, koji pokazuje da je spoljašnje istraživanje takođe pronašlo svoj put nazad do drevnih kultura prožetih uzvišenim i dalekosežnim koncepcijama i da su se takozvane varvarske civilizacije nužno morale smatrati ishodom dekadencije.

Ovo je jasno naglašeno u pomenutoj knjizi: “Najstariji zapisi, kao uostalom i zapisi celog kulturnog života eufratske civilizacije, postuliraju postojanje naučnih, a istovremeno i verskih koncepcija, ne samo u tajnim predanjima u Hramovima, već i prema načinu na koji je država organizovana, pravda regulisana, a imovina pod upravom zaštićena. Što se vraćamo u drevnija vremena, to su sve snažnija ova shvatanja. Samo kada je eufratska drevna kultura ušla u period svoje dekadencije, tada su se mogle osetiti druge sile i tendencije.”

Spoljašna nauka počinje da se otvara putevima ujedinjenja sa duhovnom naukom, koja mora da se uvede u modernu civilizaciju. Ako ona napreduje duž ovih puteva, postepeno će napustiti mrtvu sliku o primitivim uslovima kao polaznoj tački ljudskih civilizacija i umesto toga doći će do velikih individualnosti. A one će se pred nama pojaviti u celokupnoj svojoj uzvišenosti, pošto im je zadatak da prenesu do čoveka, koji i dalje poseduje moć vidovitosti, najveće blagoslove u svakoj grani kulture. I tako, osvrnimo se ka moćnim ličnostima, prema Zaratustri, prema Hermesu, koji se pred nama pojavljuju tako uzvišeno, jer su oni bili prvi koji su dali velike duhovne impulse čovečanstvu u tim udaljenim dobima o kojima su mudraci govorili Solonu. Hermes stoji tamo kao veliki Vodič čovečanstva. Kako kontempliramo ove velike individualnosti tako ćemo osećati jačanje sopstvenih moći. Mi shvatamo da duh ne živi samo u Kosmosu, već se uliva u kosmička dela, u evoluciju samog čoveka. Naš sopstveni život je ojačan, pri čemu imamo veće poverenje u naša dela, dok su nam nade i ciljevi ojačani sagledavanjem ovih velikih individualiteta. Mi, što smo rođeni u potonje doba, gledamo na njih, tražeći ispunjenje sopstvenog postojanja u njihovim moćnim silama duše, a razumevanje sopstvenih delovanja u svetlu Večnog Duha koji se uliva u čovečanstvo kroz njih.