METAPHYSICA

Enigma trećeg toma Tajne doktrine


Enigma trećeg toma Tajne doktrine

Enigma Trećeg toma Tajne doktrine i

Magnum Opus Helene Petrovne Blavacke

 

Kada je, 1897. godine, Ani Besant u Londonu objavila Tajnu doktrinu 3, Okultizam, brojni teozofi izrazili su sumnju da je u pitanju originalni Blavackin rukopis, već su smatrali da je po sredi kompilirani materijal iz rukopisne zaostavštine osnivača Teozofskog društva. U novije vreme, glavni eksponenti takvog gledišta bili su Džefri A. Barborka (Geoffrey A. Barborka) u knjizi H. P. Blavatsky, Tibet and Tulku, i Boris Zirkov, urednik sabranih dela HP Blavacke. Dok je Barborka izričito smatrao da delo koje je izašlo u redakciji Ani Besant nije onako kako ga je zamislila Blavacka, Zirkov je bio još radikalniji u stavu jer je tvrdio da je originalna Tajna doktrina 3 „nestala bez traga“, da ona „nikad nije ugledala svetlost dana“, pa čak ni da se „nikad nije nalazila među njenim papirima“.

Čitalac trećeg toma Tajne doktrine, koji stiče priliku da na ovim prostorima proučava pomenuto delo sto  šesnaest godina posle njegovog prvog izdanja, verovatno će se naći pred velikom zagonetkom kad se suoči sa ovim saznanjem. Šta sad to treba da znači? Da li čita originalni Blavackin rukopis ili tuđi, možda redaktorov? Što se toga tiče, poštovaoci Blavackine ideje mogu da budu spokojni – u pitanju je izvorna autorkina misao, jednako duboka, nadahnjujuća, grandiozna, samosvojna, ma kako imenovali ovo delo. U poslednjoj četvrtini knjige čitalac ima priliku da upozna praktičnu mudrost ostvarenog učitelja, velike duše, u obliku rada sa učenicima putem škole za ezoterijsku obuku, iz čega će mu biti potpuno jasno zašto je Blavacka najveći ezoterik modernog doba, ali i jedan od najvećih ezoterika ukupno uzev. Ono što čitamo kod Uspenskog, u knjizi U potrazi za čudesnim, sve je već sadržano u poslednjem kvartalu ovog dela. Veliki adept, Gurđijev, sa podsmehom se osvrnuo na knjigu Tajna doktrina, ali sad kad imamo mogućnost da je čitamo, vidimo da se celokupno njegovo učenje, u osnovnim načelima, zasniva upravo na njoj. Očigledno da ni veliki adepti nisu imuni na sujetu, koja, kao aromatičan začin, daje egozitičnu draž njihovoj ličnosti, međutim ništa ljudsko ne bi trebalo da nam bude strano, jer i veliki adepti, koliko možemo da sagledamo, mimo svekolike duhovne uzvišenosti poseduju i zrnce obične ljudskosti u sebi.

Da se vratimo enigmi Tajne doktrine 3. U prvom tomu Tajne doktrine, Kosmogeneza, Blavacka najavljuje treći i četvrti tom, s tim što izričito kaže da je: „Treći tom potpuno završen, dok je Četvrti u skici“, ali da joj „ne treba puno vremena da i njega dovede do kraja.“

Kako se odnositi prema ovom iskazu a da se ne stavi u sumnju ogromni ugled koji je autorka zasluženo stekla? Da li neko može da kaže da je ona olako napisala te retke? Naime, da je nešto dovršila, a zapravo nije. Teško je prihvatiti tako nešto. Ako je dovršila, to bi moralo da postoji u njenoj rukopisnoj zaostavštini. Međutim, prema tvrdnji pomenute grupe teozofa, ispostavilo se da tog dela nema. Ako ga nema, postavlja se logično pitanje – gde je?

Ipak, postoji mogućnost i da se priroda problema ne sagledava na pravilan način, pa se zato luta po lavirintu sumnje. Tako misli Danijel H. Koldvel (Daniel H. Caldwell). U svom spisu Mit o „izgubljenom“ Trećem tomu Tajne doktrine (The Myth of the “Missing” Third Volume of The Secret Doctrine), on smatra da je u publikovanoj knjizi, u redakciji Ani Besant, originalno sadržan rukopis koji je Blavacka nagovestila u Prvom tomu Tajne doktrine, i to su prvih 430 stranica knjige. Da ne uvlačimo čitaoca u zamršenu, i ne mnogo zanimljivu, priču koju izlaže g Koldvel, ali suština je u tome da su se među teozofima pojavila različita tumačenja određenih Blavackinih iskaza vezanih za rad prilikom nastajanja Tajne doktrine kao celokupnog dela. Po njemu, Treći tom Tajne doktrine, dakle prvih 430 strana, trebalo je zapravo da bude Prvi, ali je Blavacka promenila koncepciju dela pa je došlo do inverzije, te je na taj način ono što je trebalo da bude prvo postalo treće, i vice versa.

Drugo nešto su znameniti mislioci onog vremena, među kojima su brojni od njih bili učene perjanice teozofskog društva, kao što je Mid (G.R.S.Mead), najviše zamerali ovom delu, a to nija bila famozna neautentičnost, već nedovoljna ezoteričnost određenih poglavlja, na prvom mestu ono o Budi. Smatrali su, dakle, da je Tajna doktrina 3 po svojoj ezoterijskoj esenciji ispod nivoa Tajne doktrine 1 i 2, te bi se pre moglo smatrati da je ona proširena verzija Razotkrivene Izide, u kojoj Blavacka nije imala dozvolu da iznese ezoterijske istine koje je obelodanila kasnije.

Urednik ove edicije, i pored pomenutih autoritativnih indignacija, smatra da će čitaoci, bez obzira na stepen kvalifikacija, čak i poglavlje o Budi, a o drugima da i ne govori, pronaći neiscrpnu riznicu duhovnih dragulja retke dragocenosti. Sve su to nadahnuti radovi, koji na potpuno drugačiji način sagledavaju prirodu fenomena koji igraju tako važnu ulogu u našim životima. Mi ih obično percipiramo iz školskih udžbenika i konvencionalnih studija utemeljenih na pozitivističkim osnovama. Međutim, to su dvodimenzionalne skice složenih mandala koje ne mogu da izraze bogatstvo i dubinu isprepletanih simbola te njihove zakučaste odnose i značenja. Otud je i „egzoterično“ poglavlje o Budi, makar i u pojedinim odeljcima, kolosalno po svojim dubokim uvidima koji čitaocu razgrću velove iza kojih može da sagleda skrivenu stvarnost. Ipak, da se ne zaglavljujemo na sporednom koloseku, ovo delo treba sagledati u perspektivi celokupnog Blavackinog opusa, a on je monumentalan. Da bi se o tome pisalo potrebno je načiniti posebnu studiju. Mi nemamo kapacitet da to uradimo, nego ćemo u kratkim crtama izložiti veličinu tog opusa i njegov značaj.

Kad govorimo o opusu, tad ne mislimo izričito na pisane radove, već na dela u širem smislu, kao što je osnivanje Teozofskog društa, pokretanje časopisa, socijalni rad, predavanja, edukacija, borba za prava potlačenih, političke slobode i slično.

Kad je madam Blavacka, zajedno sa pukovnikom Olkotom i Vilijamom Džadžom, osnovala Teozofsko društvo u Njujorku, 1875. godine, ona je već proputovali veći deo sveta, upoznala mnoga njegova čuda i bila inicirana u brojne kultove, verske zajednice i tajna društva kako u Africi (Egipat), zatim na Bliskom istoku (Sirija, Palestina), Dalekom istoku (Persija, Indija, Mongolija, Tibet) tako i na severu (Sibir), zatim u Rusiji (Kavkaz i Tatarija) i Južnoj Americi (Meksiko, Peru). Prema svedočenju njenih savremenika i biografa, Blavacka je bila posvećena u više od osamdeset kultova širom sveta! Ona dakle nije bila knjiški ezoterik, bibliotečki moljac koji iz starih knjiga sa prašnjavih polica prepisuje magijske formule, već se napajala sa izvora žive vode. Zato njen literarni izraz ima snagu ličnog svedočenja o dubljim nivoima stvarnosti, i to je razlog što je brojni autoriteti smatraju jednim od največih ezoterika novog doba.

Već 1877. godine Blavacka publikuje Razotkrivenu Izidu u dva toma. Ovaj period karakteriše porast materijalizma u svetu. Jedna dogma (materijalistička nauka zasnovana na čulima, čiji je objekat proučavanja svet materije – darvinizam, marksizam) smenjuje drugu (institucionalnu, formalizovanu religiju). Ipak, za razliku od osamnaestog veka i prvog dela devetnaestog, kada su na krilima Francuske revolucije i prosvetiteljske filozofije, naučnici, filozofi i mislioci raznih fela besomučno proganjali Crkvu i njene dogme, već u drugoj polovini devetnaestog veka, kada su sagledali da njihovi temelji nisu tako čvrsti kako se do tada mislilo, da je induktivni metod nepotpun i uskouman, etabilirana nauka je postala tolerantna prema institucionalnoj religiji, pa je čak stala i da paktira sa njom, po svemu sudeći zbog milenijumskog autoriteta koji nije bilo tako jednostavno potkopati. Vremenom su nauka i crkva, malo po malo, počele da idu ruku pod ruku. Oblikovana je ideja evolutivnog progresa ka materijalnom izobilju i prosvećenosti ljudskog roda pa su sve umne i duhovne snage bile  upregnute ka ostvarenju tog cilja. Svakom pojedincu se obećavala njegova porcija sreće. Da ne zaboravimo uz to i pečenje na trpezi. Svet je dobio ustavne države, skupštine, građanske zakone, obavezno školstvo, univerzitete, fabrike, bolnice, ustanove, individualne slobode, dakle one preduslove potrebne za trajnu sreću i mir čovečanstva. Pritom se verovalo da će vremenom, sa daljim razvojem nauke, sve ići u pravcu savršenijeg podešavanja dobro utemeljenog modela. Prethodne epohe su okarakterisane kao detinjstvo čovečanstva. Epoha racionalne filozofije i nauke je, pak, zrelo doba čovečanstva, vrhunac prirodne evolucije. Verovatno se ta zrelost najbolje ogledala u dva svetska rata, u stotinama miliona mrtvih i uništenju bez presedana u ljudskoj istoriji.

Međutim, pojavila se Razotkrivena Izida koja je ljuljala i tresla ove humanističke osnove. Ona je, između ostalog, bila kritika savremene nauke i institucionalne religije. Nauke zato što je materijalistička i ograničena metodom i objektom proučavanja, a religije zato što je formalizovana i ne dodiruje srca ljudi žudnih istinskog duhovnog uzdizanja. Ne može postojati neograničeni materijalni progres u svetu limitiranih resursa. Ako će se i pored toga primenjivati, tad će biti isključiva privilegija manjine u odnosu na većinu i zasnivače se na darvinističkoj filozofiji po kojoj najjači opstaju (Razotkrivena Izida, Tajna doktrina, Ključ teozofije i dr.). Međutim, u ezoteriji funkcioniše jedan princip koji je opštevažeći, a to je princip reciprociteta. On glasi da ne možemo nešto dobiti a da za to ne damo ništa. Ako nešto vredi jedan zlatnik, ne možemo ga dobiti za jedan bakrenjak ili čak za badava. Zapadna civilizacija se stotinama godina ponašala kao da može da dobije sve a da za to ne da ništa, ili, ako baš  mora, daće ogledalca i bižuteriju. Ali princip reciprociteta je neumoljiv. Dva svetska rata su pokazala svu surovost delovanja ovog principa i način na koji on može da kompenzuje nanetu štetu. Današnja „kriza“ zapadnog sveta samo je uvod u novi zamah pokrenutog principa. Drugo ezoterijsko načelo glasi da moramo da platimo ono što smo uzeli, i to po punoj ceni. Ne možemo da izbegnemo obavezu. Možemo da odlažemo, ali ne možemo da izbegnemo. Što više odlažemo obavezu, to gore po nas, skuplje će nas koštati. Možemo se osvedočiti da ova ezoterijska načela deluju u svakodnevnom životu. To su postulati na kojima je Blavacka izgradila svoju ezoterijsku filozofiju. Da nastavimo tamo gde smo stali – isto tako, pečenje na trpezi ne garantuje ljudsku sreću, potreban nam je smisao. Razotkrivena Izida je uvela duhovni svet u ljudski život kao conditio sine qua non. U njoj su, takođe, izloženi i dokazi o natčulnom svetu, te je ogroman broj fenomena, što je dotad stajao na marginama stvarnosti, a koje su nauka i crkva anatemisale kao proklete, dobio svoj legitimitet. U pitanju su, da nabrojimo samo neke – magija, astrologija, numerologija, telepatija, vidovnjaštvo, telekineza, psihoenergija, bioenergija, hipnoza, isceljivanje, i tome slično. Zatim je uspostavila duhovnu vertikalu kako istoka tako i zapada od najranijih vremena, pri čemu je rehabilitovala ezoterike koji su bili anatemisani bilo od strane nauke ili crkve: Simon Mag, Apolonije iz Tijane, Džon Di, Paracelzus, Kaljostro, grof Sen Žermen i drugi. Isto tako je vaskrsnula i velika duhovna učenja: gnosticizam, alhemija, rozenkrojcerstvo i druga. Ovo delo je imalo neverovatan uticaj u svetu, ali je izazvalo i strahovit otpor dogmata koji nisu birali sredstva da ga ospore. Napadali su knjigu argumentum ad populum, a njenog autora – argumentum ad hominem i argumentum ad baculum. Blavacka se, pak, pokazala vrlo borbenom i praktičnom, pa je pokrenula časopis Teozof, 1879. godine, a zatim je osnovala ogranak Teozofskog društva u Indiji, Adjar, 1882. godine, i velikom energijom posvećeno radila na širenju svojih ideja. Ubrzo je oko teozofskog učenja počeo da se okuplja veliki broj nezavisnih duhova, koji je pronašao plodno polje za svoja interesovanja i aktivnosti. Izdvojićemo samo neke od njih: već pomenuti G.R.S. Mid, T Suba Rao (T Subba Row), Alfred Persi Sinet (Alfred Percy Sinnett), Ana Kingsford (Anna Kingsford) i brojni drugi.

U Indiji je u to vreme već postojao duhovni pokret koji se zvao Bramo samađ, na čijem čelu su stajali Svami Dajananda Sarasvati, Ramohan Roj, Devanadra Tagore i Kešab Čandra Sen. Oni su pre svega radili na duhovnom reformisanju Indije, to jest na otklanjanju praznoverja. Iz današnje perspektive gledano to je ipak bio daleki odjek evropskog Prosvetiteljstva i vera u razum. Čelnici Bramo samađa želeli su da ustanove jedno apstraktno biće kao vrhovno božanstvo i da ukinu hiljade bogova narodnog verovanja. Takođe su radili i na uklanjanju avatarstva iz indijskog verskog predanja. Međutim, taj pokret je bio čisto intelektualne i aristokratske prirode i nije uspeo da uhvati koren u narodu zbog čega je ostao u velikoj meri jalov. Teozofsko društvo Indije i Blavacka lično ispočetka su sarađivali sa Bramo samađem i Dajanandom Sarasvatijem, ali je to vrlo brzo prekinuto verovatno iz razloga određenog suparništva. Osim Bramo samađa, mnogo važnija pojava u Indiji bio je prosvetljeni duhovni gorostas iz Bengala, po imenu Ramakrišna, koji je služio kao sveštenik boginje Kali u jednom hramu u Kalkuti. Iako neznatnog porekla i nepismen, po svojoj duhovnoj veličini bio je daleko iznad Bramo samađa, što se pokazalo u kasnijem periodu kada je njegova Misija iz temelja reformisala indijski život, a vitalna je i u moderno vreme, dok se Bramo samađom danas bave samo istoričari. Ramakrišna je bio tradicionalist i praktikant bakti joge, ali se pokazao nadmoćnim i u složenim pitanjima metafizike religije bez obzira što je bio nepismen, tako da su perjanice Bramo samađa, učeni panditi, često dolazili kod njega da se savetuju oko mnogih stvari. O tome poklonik mudrosti može da čita u knjizi Život Ramakrišne, od Romena Rolana, kao i u delu Gospel of Ramakrishna, njegovog sledbenika Mahendranat Gupte. Ovaj mudrac je imao znatan broj učenika, od kojih je svakako najznačajniji bio Svami Vivekananda. Na temelju Ramakrišninog duhovnog učenja nastala je istoimena misija, koju su predvodili Vivekananda, Mazumdar i Abedananda. Ta misija je vrlo brzo stekla veliki broj pristalica i ukorenila se duboko u srca najšireg sloja naroda. Svojim praktičnim delovanjem potpuno je preobrazila učmalu svest prosečnog indijskog čoveka i pripremila klimu za obračun sa engleskom kolonijalnom vlašću. To je dakle bila duhovna i socijalna atmosfera u kojoj je delovalo Teozofsko društvo Indije. Ono je u sebi sadržalo po nešto od oba pokreta zahvaljujući čemu je privuklo dosta pristalica u svoje redove. Društvo se bavilo edukacijom i opismenjavanjem indijske dece, socijalnim i milosrdnim delovanjem, zauzimanjem za poštovanje ljudskih prava domicilnog stanovništva, i, uopšte, uzdizanjem njihove svesti i uslova življenja. Iz tame zaborava na videlo su izvučena drevna indijska duhovna učenja koja su potom prevođena na sve velike jezike sveta. Na toj duhovnoj tradiciji teozofi su vaspitavali indijsku decu i učili ih samopoštovanju. Učenje teozofa se razlikovalo od učenja Ramakrišnine misije isključivo po liniji ezoteričnosti. Ovi drugi, naime, nisu imali takav predtekst; njihova ideja bila je samo da ožive veliku duhovnu tradiciju Indije i povrate samopoštovanje indijskom čoveku.

Teozofsko učenje zasniva se na arijevskoj i predarijevskoj duhovnoj liniji koja se obrazovala u centralnoj Aziji, a odatle se širila po čitavom svetu. Brojna dela u Indiji sadrže ove duhovne objave: Bagavad gita, Vede, Upanišade, Purane i druga; u Persiji to su Gate, Vendidad, Jasne i druga; u Tibetu to je Tajna knjiga Đana i Knjiga zlatnih pouka, itd. Bitan uticaj na oblikovanje teozofskih ideja imali su takođe adepti Kuthumi i Morja, koji su bili njihovi inspiratori i vodiči. Morja je Blavacku inicirao u tajna učenja tibetanskih  adepata i uručio joj ključeve najvišeg znanja, koje je pohranjeno u Agarti. Dakle, teozofsko učenje nije zasnovano na judeo-hrišćanskoj duhovnoj tradiciji i to je izazvalo ogroman otpor i osudu etabiliranih krugova zapadnog sveta, što je dovelo do toga da su pucali iz oružja največeg kalibra. Naime, nisu prezali od kleveta, laži, podmetanja, fabrikovanja afera i slično, kao što je, recimo, bio slučaj da je Društvo za psihička istraživanja, na čelu sa uvaženim dr Hodžsonom, 1884. godine Blavacku optužilo da je „jedan od najvećih prevaranata u istoriji ljudskog roda“, a osim toga i da je „ruska špijunka“.

Blavacka je morala da napusti Indiju iz zdravstvenih razloga i otputuje u Englesku. U Londonu je osnovala ogranak Teozofskog društva 1883. godine, a 1886. pokrenula je časopis Staza (The Path), te 1889. časopis Lucifer. Godine 1888. u Londonu je izašlo najznačajnije delo modernog ezoterizma, Tajna doktrina. U njemu su izložene stance knjige Đan, kao i njihova tumačenja. Prvi tom se bavi kosmogenezom, i izlaže nastanak kosmosa, njegovo ustrojstvo, stvaranje galaksija, planeta, ciklusa nastajanja i nestajanja, itd., ali u osnovi svega deluju duhovni principi. Drugi tom se, bavi antropogenezom, i izlaže nastanak čoveka, ljudskih rasa, ciklusa uzdizanja i propadanja civilizacija i rasa, duhovne evolucije itd. Prema urednikovom mišljenju, odnos prvog i drugog dela Tajne doktrine stoji u istom odnosu kao i prvi i drugi deo Geteovog remek dela Faust.

Mark Edmund Džons (Marc Edmund Jones), u svojoj knjizi Occult Philosophy, napisao je da su Razotkrivena Izida i Tajna doktrina, H.P. Blavacke, dela bez premca u posvemašnjoj  istoriji ljudskih ideja, a među savremenim delima štrče kao nedostižni vrhovi etarskih sfera. Međutim, u vreme kada se pojavila Tajna doktrina, na Blavacku se sručila lavina furioznih napada njenih pobesnelih oponenata. Optužili su je da je izmislila famoznu knjigu Đan i da je čitavo njeno učenje obična somnambulna fantazija. Isto tako i adepti, Kuthumi i Mojra, koji telepatski diktiraju građu za teozofske knjige, nisu ništa drugo nego obmana u funkciji dobro osmišljene prevare. U maloj meri se bilo ko od ovih kritičara bavio samim sadržajem dela i polemisao oko njegovih postavki, već se koristio klišeiranim napadima na ličnost autorke.

Blavacka je uzvraćala na napade otvorenom polemikom, ali je čitava ta borba u velikoj meri iscrpljivala te je ona bila već ozbiljno bolesna. No, i pored toga, smogla je snage da pokrene praktičnu školu ezoterijske obuke za uži krug naprednih učenika. Ta obuka se nalazi izložena u poslednjem kvartalu Trećeg toma Tajne doktrine, iz koje se najbolje vidi koliko je ova osporavana žena bila zapravo veliki adept i uzvišeni duhovni učitelj.

Godine 1889. Blavacka je objavila Ključ teozofije, neku vrstu početnice koja je  zapravo uvod u teozofsko učenje. Međutim, osim doktrinarskih principa autorka je u njoj iznela i snažnu kritiku engleskog društva, koje ima prepoznatljiva obeležja kastinskog poretka. Engleske ustanove su samo kulise koje prikrivaju stvarni poredak stvari, a s obzirom da je ona bila najveća imperija tog vremena, model lažnih ustanova postao je globalan i zbog toga je društveno licemerje drečeći amblem čitavog zapadnog sveta.

Godine 1890. izašlo je mističko delo Glas tišine, poznato i kao teozofsko jevanđelje. Ono je nesumnjivo bilo namenjeno za školu praktične ezoterije i proučavalo se pod duhovnim vođstvom učitelja imajući u vidu činjenicu da nije nimalo lako za samostalno čitanje i tumačenje, bez obzira na veliki broj autorkinih fusnota.

Dakle, da sumiramo Blavackin Magnum Opus:

  • osnivanje Teozofskog društva
  • objavljivanje Razotkrivene Izide
  • delatan rad na razobličavanju predrasuda i zabluda važeće nauke, religije i filozofije putem praktičnog društvenog angažovanja (Amerika, Indija, Šri lanka, Engleska, Nemačka), kao što su javne demonstracije paranormalnih sposobnosti, tribine o duhovnim principima kosmosa i čoveka, ezoterijske prakse,
  • podizanje opšte društvene svesti o poštovanju ljudskosti bez obzira na društveni stalež, kao i unapređenje kvaliteta življenja putem misionarskog delovanja: opismenjavanja dece, osnivanja privatnih škola, javnih kuhinja, milosrdnog delovanja, zdravstvene nege i slično
  • obnavljanje velikih duhovnih tradicija Istoka i Zapada
  • zasnivanje adepstva kroz primere znamenitih duhovnih ljudi i linije duhovnih škola koje žilavo opstaju tokom istorije, delujući, prema uslovima, nekad tajno a nekad javno. Primeri adepata su, da navedemo samo neke: Krišna, Buda, Hermes Trismegistos, Pitagora, Apolonije iz Tijane, Isus Hrist, Amonije Sakas, Šankaračarja, Kristijan Rozenkrojc, Paracelzus itd. Revivalizovanje duhovnih škola i učenja: hermetizam, pitagorejstvo, gnosticizam, alhemija, magija…
  • uvođenje duhovnih sila u svakodnevni život, kao što su: vidovnjaštvo, telepatija, hipnoza, isceljenje, telekineza, opštenje sa duhovima itd.
  • borba za politička prava i nezavisnost nacionalnih država (ratovala uz Garibaldija za stvaranje moderne Italije, pri čemu je bila ranjavana; podizala svest Indijaca o njihovoj velikoj duhovnoj i nacionalnoj prošlosti putem predavanja, edukacije, javnog čitanja klasika i slično, kako bi bili osposobljeni da preuzmu odgovornost za nastupajući trenutak političkog osamostaljivanja)
  • osnivanje časopisa Teozof, Staza, Lucifer posredstvom kojih je širila teozofske ideje
  • objavljivanje jednog od največih ezoterijskih dela u istoriji, Tajna doktrina, kojom je utemeljila duhovne principe na kojima se zasnivaju kosmos i čovek
  • osnivanje škole praktičnog ezoterizma
  • kritika licemernosti zapadnog sveta, s jedne strane humanistički ideali, a sa druge potčinjavanje, pljačka, uništenje. Isticala je potrebu za novom paradigmom na osnovu koje će se preurediti društvo
  • misticizam izražen u poetsko-duhovnom delu Glas tišine

Trag koji je ova nesvakidašnja žena ostavila za sobom ne može se uporediti na sa kojim poznatim. Ona je utrla stazu što vodi u novi svet neiscrpnih mogućnosti, širih perspektiva, većih sloboda ali u koji čovek mora da uđe sa oblikovanom svešću o svojoj duhovnoj suštini. Tada će se početak i kraj spojiti u jednoj tački i obrazovaće se beskrajni krug u kojem će uzvišeni adepti svih vremena na svojim leđima nositi skromne tragaoce za duhovnim istinama. I jedno vjeruju postojaće u čitavom kosmosu i svim vremenima, a to je vjeruju Tajne doktrine:

Kako je unutra tako je spolja; kako je u velikom tako je u malom; kako je gore tako je dole; postoji samo jedan život i jedan zakon; ono što deluje jeste jedno. U božanskoj ekonomiji ne postoji unutrašnje i spoljašnje, veliko i malo, gore i dole.