METAPHYSICA

EGIPAT I PRIMORDIJALNA TRADICIJA (3) Iz knjige Rozenkrojcerska istorija i misterije, Kristijana Rebisa, F.R.C.


Korpus Hermetikum

U trećem veku pre hrišćanske ere počeli su da se oblikuju tekstovi koji se danas nazivaju Hermetika – jer se njihovo autorstvo pripisuje Hermesu Trismegistusu. Ova literatura se značajno umnožila od prvog veka pre nove ere, a na području delte Nila uobličavanje Hermetike trajalo je do trećeg veka nove ere. Egipatski oblik ezoterije napisan je grčkim jezikom, što je prilično očigledno. Kliment Aleksandrijski (otprilike 150 – oko 220. godine stare ere) govorio je o četrdeset i dve Hermesove knjige koje su Egipćani nosili u svojim ceremonijama. Jamblih je Hermesu pripisao 20.000 knjiga, dok su Seleuk i Maneton spomenuli oko 36.525.

Najslavnija, napisana između prvog i trećeg veka stare ere, sadrži sedamnaest traktata koji su objedinjeni pod naslovom Korpus Hermetikum, a sastoje se prevashodno iz dijaloga između Hermesa, njegovog sina Tata i Asklepija. Prvi od ovih traktata, Poemandres, govori o stvaranju sveta.

Asklepije je takođe važan tekst jer opisuje religiju Egipćana i magične obrede koji su koristili za privlačenje kosmičkih sila zarad oživljavanja statua bogova. Najzad, fragmenti Stobeja čine treću grupu Hermetike, a sastoje se od trideset devet tekstova dijaloga između Izide i Horusa o stvaranju sveta i poreklu duša. Ovi tekstovi, koji se uglavnom pripisuju Hermesu Trismegistusu, prevedeni su sa egipatskog jezika, međutim sadrže malo autentičnih egipatskih elemenata. U osnovi ih karakteriše grčka filozofija, ali i judaizam i zoroastrizam, te stoga ne čine koherentnu celinu, već se sastoje od brojnih doktrinarnih suprotnosti.

Pax Romana

U trećem veku pre hrišćanske ere počeli su da se oblikuju tekstovi koji se danas nazivaju Hermetika – jer se njihovo autorstvo pripisuje Hermesu Trismegistusu. Ova literatura se značajno umnožila od prvog veka pre nove ere, a na području delte Nila uobličavanje Hermetike trajalo je do trećeg veka nove ere. Egipatski vid ezoterije napisan je grčkim jezikom, što je sasvim neupitno. Kliment Aleksandrijski je pominjao četrdeset i dve Hermesove knjige koje su Egipćani nosili u svojim ceremonijama. Jamblih je Hermesu pripisao 20.000 knjiga, dok su Seleuk i Maneton spomenuli oko 36.525.

Najslavnija, napisana između prvog i trećeg veka stare ere, sadrži sedamnaest traktata koji su objedinjeni pod naslovom Korpus Hermetikum, a sastoje se prevashodno iz dijaloga između Hermesa, njegovog sina Tata i Asklepija. Prvi od ovih traktata, Poemandres, govori o stvaranju sveta.

Asklepije je takođe važan tekst jer opisuje religiju Egipćana i magijske obrede koji su koristili za privlačenje kosmičkih sila u cilju oživljavanja statua bogova. Najzad, fragmenti Stobeja čine treću grupu Hermetike, a sastoje se od trideset devet dijaloških tekstova između Izide i Horusa o stvaranju sveta i poreklu duša. Ovi tekstovi, koji se uglavnom pripisuju Hermesu Trismegistusu, prevedeni su sa egipatskog jezika, ali sadrže malo autentičnih egipatskih elemenata. U osnovi ih karakteriše grčka filozofija, kao i judaizam i zoroastrizam, te stoga ne čine koherentnu celinu, već se sastoje od brojnih doktrinarnih suprotnosti.

Među Grcima se uticaj Egipta osetio prvenstveno kroz njegovu literaturu, ali među Rimljanima je ovaj uticaj imao drugačiji karakter jer se oni nisu zadovoljili samo putovanjem u zemlju faraona. Nakon samoubistva Kleopatre i Oktavijanog osvajanja Egipta, 30-te godine stare ere, zemlja je postala rimska provincija. Početkom prvog veka nove ere Rimljani su kontrolisali dolinu Nila, prigrlivši u isto vreme egipatsku kulturu, dok su cara otad upoređivali sa faraonom. Osvajači su prihvatili određene obrede zemlje koju su zauzeli, a kult Izide pronašao je svoj dom u Rimu.

Rim je oponašao egipatsku arhitekturu. Čak i danas možemo da se divimo ostacima jednog takvog zdanja, piramidi Gaja Cestija. Još jedna, koja u naše vreme više ne postoji, podignuta je u nekropoli Vatikana. Grad je bio zatrpan i brojnim obeliscima donetim iz Karnaka, Heliopolisa i Saisa. Posetioci Rima i danas mogu da se dive nekima od njih. Potvrđeno je postojanje Izidine akademije 80 godine stare ere, a od 105. godine stare ere u Pompejima se nalazio hram posvećen obožavanju Izide. Izeum na Marsovom polju, koji je obuhvatao hram posvećen Izidi i Serapisu, ostao je najvažniji dokaz o prisustvu egipatskih kultova među Rimljanima.

Ali susret dve religije nije prošao glatko, jer su Cezaru Avgustu egipatski bogovi bili mrski. Vergilije (70–19 stare ere) i Horacije (65–8 stare ere) opisali su bitku monstruoznih božanstava, pošto je Anubis digao oružje protiv Neptuna, Venere i Minerve. 

Ovidije (43–17/18) posmatrao je stvari u laskavijem svetlu. Kult Izide je tolerisan u Rimu, a Neron (37–66 nove ere) je uneo Izidine praznike u rimski kalendar. Marko Aurelije (161-180 nove ere) podigao je hram egipatskom Hermesu.

U drugom veku stare ere Pax Romana je uspostavila mir širom mediteranskog sveta. U ovoj eri nalazimo istinsku strast prema starim civilizacijama: hindusima, persijancima, haldejcima i pre svega egipćanima. Očarani egipatskim hramovima, koji su u to vreme bili još uvek živi, bogati Rimljani su hrlili u zemlju faraona. Apulej, latinski pisac, zaintrigiran misterijama, takođe je otišao Egipat. U svom delu Zlatni magarac na živopisan način je prikazao egipatske misterije.

Alhemija, magija i astrologija 

Uporedo sa alhemijom, magija i astrologija dobijale su sve veću važnost. Klaudije Ptolomej (oko 90 – oko 168. godine), aleksandrijski Grk, napisao je Tetrabiblos, traktat u kome je kodifikovao sve principe grčke astrologije (sa egipatskim i haldejskim uticajima): znakove, kuće, aspekte, elemente. Ptolomej nije bio samo astrolog, već i astronom kome dugujemo geocentrizam i teoriju epicikla koji su dominirali naukom do sedamnaestog veka. Ptolomej je preneo na zapad grčko astronomsko znanje. Kliment Aleksandrijski, grčki crkveni otac, opisao je u svom delu Stromata portret egipatskog astrologa svog vremena koji je u svakom trenutku bio spreman da recituje četiri Hermesove astrološke knjige.

Olimpiodor (peti ili šesti vek stare ere) predstavio je alhemiju kao svešteničko umeće koje praktikuju Egipćani. Lajdenski i Štokholmski papirusi (drugi vek stare ere) opisuju metalurške postupke kao efektivno povezane sa magijskim formulama. U trećem veku, Zosima iz Panopolisa se nastanio u Aleksandriji kako bi se posvetio alhemiji. Prvi poznati alhemijski autor je ovoj nauci podario svoje ideje i simboliku. Ali njegovi alhemijski spisi se ne bave samo laboratorijskim radom, već govore i o transformacijama duše koje povlače za sobom mističnu potragu. Alhemija se toliko proširila u trećem veku da je car Dioklecijan, uznemiren mogućim obezvređivanjem plemenitih metala, doneo edikt kojim je zabranio praksu i osudio alhemijske tekstove na spaljivanje.

Novoplatonizam

Novoplatoničari su bili zainteresovani za Egipat. Jamblih (otprilike 240 – oko 325 nove ere), koji je bio posvećen u haldejski, egipatski i sirijski obred, posve je zagonetna osoba. Neke izvanredne moći pripisane su „božanskom Jamblihu“, poglavaru novoplatoničke škole. Dok je bio u molitvi, za njegovo telo je rečeno da se diže više od deset lakata iznad zemlje, dok su mu koža i odeća okupani u prelepoj zlatnoj svetlosti.

Jamblih je u svojim spisima Egipat držao na počasnom mestu. U spisu De Misteriis (O egipatskim misterijama) Jamblih se predstavio u ličnosti Abamona, majstora egipatske svešteničke hijerarhije i tumača hermetičkih učenja. Takođe je promovisao teurgiju i egipatske božanske prakse. Nešto kasnije, drugi novoplatoničar, Proklo (412–485 godine stare ere), koji je takođe bio snažno privučen teurgijom, verovao je za sebe da je jedan od beočuga u „Hermesovom lancu“. Imao je veliki uticaj na sufizam i na takve hrišćanske mislioce kao što su Džon Skot Erigena, Majster Ekhart i mnogi drugi.

Ipak, u ovoj eri, egipatski sjaj je izbledeo pre uspona hrišćanstva. Aleksandrija je igrala važnu ulogu u mnogim kontroverzama koje su obeležile početke ove religije koju je Konstantin nametnuo svojim ediktom. U trećem veku stare ere, Egipćani su odustali od hijeroglifa i usvojili koptsko pismo. Kopti su tajno faraonsko znanje prilagodili hrišćanstvu. Ubrzo nakon toga, car Teodosije izdao je edikt protiv nehrišćanskih kultova, označivši tako kraj egipatskog sveštenstva i njihovih ceremonija.

U narednom nastavku sledi:

Hrišćanstvo pre Hermesa