METAPHYSICA

EGIPAT I PRIMORDIJALNA TRADICIJA (1) Iz knjige Rozenkrojcerska istorija i misterije, Kristijana Rebisa, F.R.C.


Pitanje o poreklu rozenkrojcerstva 

Iako konsenzus istraživača istorijske početke postavlja u sedamnaesti vek, mi smatramo da geneza ovog reda datira mnogo ranije. Tako je smatrao i nemački alhemičar Mihael Majer. U svom delu Silentium Post Clamores (1617.) izneo je stajalište da rozenkrojcerstvo vodi porieklo od Egipćana, bramana, Eleusinskih i Samothračkih misterija, persijskih mudraca, pitagorovaca i Arapa. Nekoliko godina nakon objavljivanja Fame Fraternitatis (1614) i Confessio Fraternitatis (1615), Irenej Agnostus, u Clipeum veritatis (Štit istine, 1618), nije oklevao u tome da proglasi Adama prvim predstavnikom Reda. Rozenkrojcerski manifest se takođe pozivao na isti izvor: „Naša filozofija ne sadrži ništa novo u sebi, već je u skladu je sa onim što je Adam preneo nakon pada, a takođe i sa Mojsijem i Solomonom.“

Primordijalna tradicija 

Mihael Majer je s dobrim razlogom bio očaran Adamom, Egiptom, Persijom, grčkim mudracima i Arapima. Aludirao je na koncept koji je bio veoma raširen pre pojave rozenkrojcerstva. Ovaj koncept – primordijalna tradicija – prvi put se pojavio u renesansi, posebno nakon ponovnog otkrića Corpus Hermeticum-a, grupe misterioznih tekstova pripisanih egipatskom svešteniku Hermesu Trismegistusu. Po njemu bi ideja o prvobitnom otkrivenju, čiji je Egipat kolevka, imala značajne posledice.

Nemamo nameru da u celosti opišemo egipatsku ezoteriju, već samo da ukažemo na to kako se ovo nasleđe prenosilo. Put koji povezuje Egipat sa zapadom dugačak je i nudi raznoliki pejzaž. Nećemo raspravljati o svim njegovim detaljima, jer bi takav poduhvat zahtevao čitavu knjigu. Međutim, izvesni važni momenti omogućiće nam da razumemo poreklo rozenkrojcerstva. Dok se bavimo ovim poduhvatom, potrebno je da sledimo pouzdanog vodiča, a čini mi se da je Hermesova ličnost najviše zastupljena u drevnim spisima. Zaista, istorija i mitovi koji se odnose na njega posebno su bogati informacijama važnim za našu svrhu.

Još u najdrevnijim vremenima egipatska civilizacija je bila izuzetno poštovana. Njene škole misterija, koje su delovale kao univerziteti i manastiri, bili su čuvari njene mudrosti. Ove škole doživele su veliki procvat pod vladavinom Ehnatona (1353 – 1336 stare ere), pogotovo nakon što je usvojio i primenio koncept monoteizma. Egipatska religija je posebno intrigantna zbog svojih misterioznih kultova. Iako je Hermesovo poreklo bilo iz Egipta, oličeno u bogu Totu, on je pre svega bio grčki bog, sin Zevsa i nimfe Maje. Grci su ga smatrali bogom pastira, lopova, trgovaca i putnika. Takođe je bio izumitelj astronomije, tegova i mera, muzičke skale, gimnastičke veštine i gajenja maslina. Najviše od svega bio je Zevsov glasnik i pastir koji je vodio mrtve u svet Hada. Njegovi atributi bili su kaducej i krilate sandale.  

U egipatskom panteonu Tot je uživao posebnu slavu. Prikazivan je kao čovek s glavom ibisa ili babuna (prim. Knjiga mrtvih). Opremljen paletom, trskom i papirusom, uvek je bio spreman da prepiše reči Ra-a. Bio je sam epitet pisca; opisan je kao izumitelj hijeroglifa. Tot je bio zaštitnik pismoznanaca, učitelj medicine, astronomije i umetnosti. Znao je tajne magije i bio je inicijator. Na kipu Amenhotepa, Hapuovog sina, visokog zvaničnika i miljenika Amenhotepa III (oko 1360. godine pre nove ere), piše: „. . . ali u božansku knjigu sam iniciran. U Totu sam video slavu i u misterije sam se posvetio.“

U dalekom periodu, vreme Starog kraljevstva (2705–2180 stare ere), Tot je već opisan kao glasnik bogova, što je karakteristika koju je sačuvao i prilikom prelaska u grčki svet pod obličjem Hermesa. U svojstvu sudije, stajao je između Seta i Horusa. Bio je zaštitnik Horusovog oka.

U Novom kraljevstvu (1540–1075 stare ere), Ehnaton je ukinuo drevni panteon prilikom uspostavljanja kulta Atona. Uprkos tome, Tot je sačuvao određene povlastice tokom vladavine ovog faraona. Nakon nestanka osnivača egipatskog monoteizma, Tot je vratio svojstva sveznajućeg mudraca i učitelja tajni. U tom periodu su spisi okultnog karaktera postali važni. Ovo je nesumnjivi razlog zašto je H. Spenser Luis smatrao Amazisa, faraona koji je začetnik ovog perioda, kao organizatora škole posvećenika, iz koje je potom nastao red Ružinog krsta. Štaviše, mislio je da je Hermes savremenik Ehnatona. Okultno znanje Egipćana smatralo se tajnom. Prenosile su ga „kuće života“, ponekad zvane „škole misterija“.

Po pitanju važnosti okultizma i magije u vremenu faraona mišljenja stručnjaka su podeljena. Erik Hornung, egiptolog sa Univerziteta u Bazelu, smatra da je velik broj istoričara zauzeo isuviše pozitivistički pristup po tom pitanju. Uz to je izneo mišljenje kako je „neosporno da je najkasnije na početku Novog kraljevstva dominirala duhovna klima pogodna za pojavu hermetičke mudrosti“. Naglašavajući važnu ulogu Jana Asmana, koji se koncentrisao na ovu temu tokom proučavanja perioda Ramzesa, dodao je da trenutno „postoje mnogo povoljniji uslovi za otkrivanje mogućih egipatskih korena hermetizma.“

U kasnom kraljevstvu (664–332 stare ere) Tot se smatrao učiteljem magije. Stela ga naziva „dvaput blistavim“, a ponekad se predstavlja kao „triput (vrlo) blistav“, ili čak „pet puta blistavim“ (up. Priču o princu Khaemvaseti). U ptolomejskom periodu Grci i Rimljani su bili očarani Hermopolisom i njegovim kultom Tota. U to vreme se razvila originalna sinteza između egipatske civilizacije i helenističke kulture.

U narednom nastavku sledi:

Grčka i Egipat