METAPHYSICA

CIVILIZACIJA – SMRT UMETNOSTI I LEPOTE (2)


Da! Hajde da se hvalimo brojeći sve blagoslove koje nam je dala civilizacija! Hvalimo se naukom i velikim naučnim otkrićima, dostignućima u mehanici, izgradnjom pruga, telefonom i električnim baterijama. Ali ne zaboravimo fantastične cene (koje dostižu vrednost najrasnijeg psa ili pesme stare primadone) slika i skulptura necivilizovane, varvarske starine srednjeg veka. Takva umetnička dela se više ne stvaraju. Civilizacija je na izmaku snaga. Sahranila je stare umetnosti i u poslednjoj deceniji ovog veka sahranjuje sve što je bilo uzvišeno, istinito i originalno u starim civilizacija. Da li bi, o ljubitelji umetnosti,  Rafael naslikao ijednu od mnogih svojih Madona, da je umesto La Fornarine i žena  sličnih Junoni rimskog Trastevera za modele imao samo današnje prezrene device u krinolinama i visokim potpeticama. Da li bi Andrea del Sarto naslikao svoje čuveno delo „Venera i Kupidon“ da je za modele imao radnice iz današnjeg Ist Enda, jedne od najnovijih žrtava mode, koja pod senkom ogromnog musketarskog šešira, sa perjem na glavi poput indijanskog poglavice, drži prljavo derle iz oronulog dela grada. Kako bi Ticijan ovekovečio zlatokose patricijke Venecije, da je bio primoran da ceo život provede u društvu „profesionalnih lepotica“, sa njihovim žutim kapcima i kosom nalik krznu angorske mačke. Može li sa sigurnošću da se tvrdi da svet od  Fidije nikad ne bi dobio Atinu Lemniju, ideal lepote lica i tela, da su Aspazija Milećanka i druge lepe Grkinje, bilo u Periklovo doba ili u neko drugo, unakazile svoj izgled krinolinama i korzetima, i stavile beli prah na „lice“ po modi egipatskih mumija. 

Isto vidimo i u arhitekturi. Čak bi i genijalni Mikalanđelo podlegao smrtnim ranama koje nanosi samo jedan pogled na Ajfelov toranj, Albertov hol, ili, ne daj Bože, Albertov memorijal. Niti bi mogao da pronađe neki uzor posmatrajući Koloseum i Cezarovu palatu u svom doteranom i popravljenom izdanju.

Gde ćemo onda, u ovoj našoj civilizaciji, da nađemo prirodno, ili, jednostavno, lepo? Da li odgovor još uvek glasi: u Italiji, Švajcarskoj ili Španiji? Ali Napuljski zaliv, čak i da su njegove vode plave i providne kao onda kad su stanovnici Koma odabrali njegove obale i prelepe pejzaže za koloniju, izgubio je većinu umetničkih i originalnih osobina zahvljajujući tom imitatorskom duhu, koji je zarazio more i kopno. Nema više lenjih, prljavih ali oku vrlo ugodnih ljudi. Nestali su njegovi lazaroni i barkarole, njegovi pecaroši i seljanke. Umesto crvene ili plave frigijske kape kod potonjih, umesto tela sličnog statui, polugolog sa poetskim dronjcima, ovih dana vidimo samo karikature savremene mode i civilizacije. Vesela tarantela se više ne igra na hladnom pesku mesecom obasjane obale. Umesto nje čuje se kleveta Terpsihore, moderni kadril pod svetlima petrolejki, u kafanama punim mornara koji zaudaraju na džin. 

Prljavština još uvek prožima zemlju kao pre, ali to se više očitava na otrcanim žaketima, pohabanim cilindrima, kao i svojevremeno pomodnim a danas odbačenim šeširima evropljanki. Nađeni u hotelskim olucima oni „krase“ neuredne glave nekada lepih napolitanaca. Taj tip je izumro i više ne postoji razlika između lazaronija i venecijanskog gondolijera, kalabrijskog razbojnika, londonskog čistača ulice i prosjaka.

Po mirnim, suncem obasjanim vodama kanala Grande više ne plove gondole pune veselo obučenih venecijanaca, slikovitih gondolijera i devojaka. Crna gondola koja tiho klizi ispod teških balkona starih patricijskih palata više podseća na plutajući crni kovčeg, kojim nasmrt ozbiljan grobar plovi ka Stiksu, nego na gondolu od pre trideset godina. Venecija izgleda sumornije danas nego za vreme robovanja Austriji koje je prekinuo Napoleon III. Kad izađu iz čamca, gondolijeri se jedva razlikuju od svog putnika, britanskog parlamentarca na odmoru u starom gradu duždeva. Tako ruka civilizacije sve razara i sravnjuje sa zemljom.    

Isto je i u Evropi. Pogledajte Švajcarsku. Ni decenija nije prošla od vremena kada je svaki kanton imao svoju narodnju nošnju, čistu, svežu  i jedinstvenu. Danas je ljude sramota da je nose. Žele da drugi misle da su strani turisti, da su civilizovana zemlja koja prati svaku modu. Pređite u Španiju. Od svih starih relikvija, samo smrad užeglog ulja i crnog luka ostaju kao podsetnik na poetiku Sidove starine. Lepe mantilje su gotovo nestale. Ponosni hidalgo-prosjak sklonio se sa ulice. Izašle su iz mode noćne serenade do ušiju zaljubljenih Romea, a duene razmišljaju o tome da se bore za ženska prava. Članovi društva za javnu krepost mogu da kažu „hvala Bogu“ za ovo i da se poklone hrišćanstvu i moralnim reformama civilizacije. Ali da li je Španija dobila na moralnosti od nestanka noćnih ljubavnika i duena? S punim pravom kažemo da nije. Don Huan van kuće je manje opasan nego u kući.  Nemoral je u Španiji zastupljen kao i pre, ako ne i više – i tako biti mora, dakako, kad i poslednje izdanje Harperovog „Vodiča“ navodi sledeće:

„Moral u svim klasama, pogotovo u višim, na najnižem je stepenu. Velovi se, dakako, bacaju, serenade se retko izvode, ali laskanje i intriga su vrlo živi. Muškarci ne poštuju svoje bračne dužnosti. Žene su dragovoljne žrtve nemoralne uglađenosti.“ Španija je po ovome na nivou drugih civilizovanih zemalja ili onih koje su u procesu civilizovanja. Ipak, ona nije u gorem stanju od mnogih drugih zemalja koje možemo da navedemo kao primer. Zasigurno možemo da kažemo da je civilizacija ubila njenu poetičnost, a darovala joj je licemerje i nemoral.

Kortehosi su se pretvorili u obične pomodare. Kasatanjete su se utišale jer jednu naciju, koja se brzo civilizuje, verovatno više zanima zvuk neotvorenog šampanjca.  Moglo bi se reći i da su „Andalouse au teint bruni“ uzevši kozmetiku „la Marquesa d’ Almedi“ sahranjeni sa Alfredom de Miseom.

Bogovi su dakako bili naklonjeni Alhambri. Dozvolili su da bude spaljena pre no što se netaknuta mavarska lepota konačno obeščasti kao što je slučaj sa kamenim hramovima Indije, piramidama i drugim relikvijama kao posledica pijanih orgija. Vrhunska relikvija Mavara već jednom je pre toga pretrpela hrišćansko „poboljšanje“. To je priča koja se još uvek pripoveda u Granadi, kao i istoriji, kako su monasi Ferdinanda i Izabele od Alhambre napravili „palatu okamenjenog cveća boje  anđeoskih krila“ – prljavi zatvor za lopove i ubice. Savremeni špekulanti bi verovatno uradili nešto još gore. Mogli su da usvinje njene zidove i plafone ukrašene perlama, lepu pozlatu i gips, viliske arabeske i mermernu, paučinastu rezbariju reklamama nakon što je inkvizicija pre toga ulepšala zgradu i dozvolila čuvarima da uvedu u nju stoku i magarce. Nema nikave sumnje da je madriđansko bezumno imitiranje Francuza i Engleza već u ovoj fazi civilizacije zarazilo sve španske provincije. Smatramo da je ta lepa zemlja mrtva. Jedan prijatelj mi svedoči o koktelima prosutim na mermernoj fontani Alhambre, preko mrlja krvi bespomoćnih Abenseraža koje je pobio Boabdil, i o pariskom kankanu koji igraju radnice i vojnici u Lavljem Dvoru Granade.

Ali ovo su samo manje bitni znaci vremena i širenja kulture u srednjoj i donjoj klasi. Gde god imitatorski duh zaposedne srce nacije, to jest siromašne radničke klase, elementi nacionalnosti nestaju, a država počinje da gubi svoju individualnost i sve ide nagore. Koju svrhu ima glasno govorenje o „blagodatima hrišćanske civilizacije“, o njenom unapređenju narodnog morala, rafinisanju narodnih običaja i manira itd., itd., kad je naša savremena civilizacija postigla upravo suprotno! Civilizacija vekovima zavisi, kaže Berk, „od dva principa… gospodskog duha i duha religije.“ Koliko prave gospode imamo u poređenju sa vremenom poluvarvarskog viteštva?

Religija je postala licemerje, a pravi religiozni duh se danas smatra mahnitošću. Rečeno je da je civilizacija „uništila razbojništvo, uspostavila javnu bezbednost, poboljšala moralnost i izgradila pruge od kojih zemaljska kugla sada izgleda kao saće“. Da li je baš tako? Analizirajmo ozbiljno i objektivno sve dobrobiti“ i ubrzo ćemo videti da civilizacija nije postigla ništa slično tome. U najboljem slučaju je našminkala svako počinjeno zlo, dodajući na njihovu prirodnu ružnoću, licemerje i laži.