METAPHYSICA

CIVILIZACIJA – SMRT UMETNOSTI I LEPOTE (1)


Ovo je poslednji tekst koji je Helena Petrovna Blavacka napisala za časopis Teozof, 1891. godine. Nakon toga je obolela od virusa gripa i nenadano preminula. Zbog dužine, tekst smo podelili u tri nastavka radi lakšeg praćenja.

U intervjuu sa slavnim mađarskim violinistom, M. Remenjijem, objavljenom u „Pal Mal Gazetu“, ovaj umetnik je govorio o svojim  zanimljivim iskustvima na Dalekom istoku. „Ja sam prvi Englez koji je svirao pred japanskim mikado-om“, rekao je. Vraćajući se na činjenicu koja žalosti svakog ljubitelja umetnosti, violinista je dodao:

„Pojavio sam se pred Njegovim Visočanstvom 8. avgusta 1886., dan koji ću nažalost pamtiti po promeni odore koju je naredila carica. Ona sama se odrekla predivne japanske ženske nošnje. Tog dana se prvi put na mom koncertu pojavila odevena po evropskoj modi, a mene je srce bolelo od tog prizora. Da sam smeo, pozdravio bih je očajnim cviljenjem na violini. U njenoj pratnji bilo je šest dama, koje su nosile tradiconalnu nošnju i hodale sa neizmernom gracioznošću i šarmom.“

Ali, avaj, avaj, to nije sve! Mikado, nekada sveta, tajanstvena, nevidljiva i nedostupna ličnost bio je u uniformi evropskog generala! Unapred su me obavestili da je etikecija dvora toliko stroga da moja muzička pratnja ne sme da uđe u carevu sobu za primanje. Na svu sreću, imao sam dobru zamenu, jer je moj zastupnik, grof Zaluski, koji je bio Listov učenik, mogao da mi pravi društvo. Zadiviće vas činjenica da sam kao prvu tačku u programu izabrao svoju transkripciju Šopenove male violinske Poloneze u  Ce-molu, izuzetno vrednu kompoziciju velike poetske dubine; car je nakon moje izvedbe dao znak grofu Itou, svom prvom ministru, da želi bis. Japanci imaju dobar ukus. Dobio sam poklone neprocenjive vrednosti. Jedan od njih je pozlaćena kutija iz 17. veka. Svirao sam i u Hong Kongu, kao i izvan kantona, a treba znati da nijednom Evropljaninu nije dozvoljeno da živi u unutrašnjosti. Tamo sam posetio zanimljiva mesta, između ostalih portugalski posed Makao i pećinu gde je Kamoens napisao svoje delo „Luzijadi“. Bilo mi je vrlo zanimljivo da vidim unutrašnjost Makaa, koji nije promenio izgled od 16. veka. Usred neverovatne tropske vegetacije Jave i uprkos ogromnoj vrućini, odsvirao sam 62 koncerta za 67 dana, proputovao ostrvo, ispitivao njegove antikvitete, od kojih je glavni bio predivni budistički hram Borobudur, čije ime znači „Mnoge Bude“. Zgrada sadrži oko devet i po kilometara kamenih kipova i sastoji se od čvrste gomile kamenja veće od piramida. Javanci imaju neobično lep orkestar u nacionalnom Samelangu, koji se sastoji od 18 perkusionista. Međutim, čuti ovaj orkestar, sa bizarnim orijentalnim horom i ekstatičkim plesovima, značilo bi da vas je prethodno pozvao Sultan Soloa, „Jedini Car Sveta“. Nisam video niti čuo išta poetičnije ni prijatnije od prizora devet princeza koje tancaju serimpis. 

Gde su estete od pre nekoliko godina? Ili je ova mala družina ljubitelja umetnosti samo balončić od sapunice na kraju jedne ere, koja puno obećava i ukazuje na brojne mogućnosti, ali je mrtva na delu. Ili, ako među njima postoje pravi ljubitelji umetnosti, zašto se ne organizuju i ne pošalju misionare širom sveta da kažu pitoresknom Japanu i drugim zemljama, koje su podložne tome da postanu žrtve stremljenja ka nedostižnom evropskom idealu, da je tako nešto za jednu nehrišćansku zemlju ravno samoubistvu. To znači da će žrtvovati svoju individualnost zarad pukih aveti i senki. U najboljem slučaju, reč je o zameni originalnog i pitoresknog za vulgarno i odvratno. Zaista je vreme da se nešto uradi pre nego što prevarantska civilizacija mladih i oholih zemalja trajno dovede starije narode u hipnotički trans i natera ih da podlegnu njenim otrovima, prevari i prividnoj premoći.

U suprotnom, stare umetnosti i umetnička dela, sve originalno i jedinstveno, ubrzo će nestati. Iz vidokruga već nestaju narodne nošnje i vekovni običaji, sve ono što je lepo, umetničko i vredno očuvanja. Uskoro će se, avaj, najbolje relikvije prošlosti verovatno nalaziti samo u muzejima, kao jedini preostali  primerci u vitrinama, za koje će se plaćati karta da bi se videli.

Takvi su uzroci i neizbežne posledice naše savremene civilizacije. Njena dela, kojima je „blagoslovila“ svet, isprazna su i površna. Njeni koreni su truli do srži. Svoj napredak duguje sebičnosti i materijalizmu, najvećem prokletstvu naroda. Potonje će najverovatnije dovesti do uništenja umetnosti, ali i čovekovoj sposobnosti da se divi istinski skladnom i lepom. Do sada je materijalizam vodio samo ka univerzalnoj težnji za ujedinjenjem na materijalnoj ravni i recipročnoj podeljenosti u sferi misli i duha. Upravo ova univerzalna tendencija pokreće čovečanstvo ambicijom, sebičnošću i pohlepom u trci za bogatstvom i dolaženjem do navodnih blagodati života po svaku cenu. Posledica toga je aspiracija, ili, bolje  reći, težnja ka najnižem od svih nivoa – ravni pukih fenomena. Materijalizam i ravnodušnost prema svemu, osim prema sebičnom zgrtanju bogatstva i moći, kao i hranjenje sopstvene i nacionalne sujete, postepeno su dovele narode i pojedince do gotovo potpunog zaborava na duhovne ideale, kako od ljubavi prema prirodi tako i do sposobnosti da cene lepo. Poput ogavne lepre, zapadna civilizacija je prokrčila put do svakog kutka sveta i otupela ljudsko srce. „Spasenje duše“ je njen lažni cilj. Žudnja za tradicionalnom zaradom od opijuma, ruma i imunizacije eprema vropskim porocima njen je pravi cilj. Na Dalekom istoku duhom imitacije zarazile su se više klase „pagana“, osim u Kini, čiji konzervativizam zaslužuje naše poštovanje. U Evropi se, gle čuda, moda nakalemila čak i na „prljavi“ proletarijat! Poslednjih trideset godina kao da se neki lažljivi, prevtrljivi oblik regresije čoveka do stadijuma svojih majmunskih predaka, koji je ljudima usadila Darvinova teorija, kako u moralnom tako i u fizičkom smislu, rodio u umu zloduha koji iskušava čovečanstvo. Skoro svaki narod i svaka nacija poludeli su od strasti za imitiranjem Evrope.

Ovo, uz pomahnitalu groznicu uništavanja prirode, kao i svih  ostataka starih civilizacija, daleko nadmoćnijih u umetnosti od naše, te pune pobožnosti i ljubavi prema uzvišenom i skladnom, mora da se završi nacionalnim katastrofama. Stoga vidimo da je nekada umetnički nastrojen i živopisni Japan sasvim pokleknuo pred iskušenjem da podražava, praveći majmune od svog stanovništva da bi se unizio do nivoa licemerne, ohole, pohlepne i izveštačene Evrope!

Jer Evropa je sve od navedenog. Licemerje i laži obiluju svuda, od diplomatije do crkve, od političkih do društvenih zakona. Ona je sebična i nezasito gramziva. Ali i pored toga postoje oni koji se čude zbog postepene dekadencije prave umetnosti, kao da bi umetnost mogla da postoji bez mašte i ispravnog vrednovanja lepog u prirodi, ili bez poezije i uzvišenih, religioznih, dakle metafizičkih aspiracija! Čuli smo da kvalitet slika i skulptura u galerijama opada iz godine u godinu iako ovih ima sve više. Dok postoji mnoštvo osrednjih  tvorevina,  žalosno je primetiti da vlada nestašica natprosečno kvalitetnih slika i skulptura. Nije li očigledno da su glavni razlozi toga što će umetnicima ubrzo ostati da slikaju samo mrtvu prirodu i što njihov cilj nije stvaranje umetničkog dela, već brza prodaja i zarada? Naravno da u takvim uslovima sledi propadanje prave umetnosti.  Zbog trijumfalnog marša civilizacije, priroda se, isto kao čovek i etika, žrtvuju i postaju izveštačeni. Klima se menja, što će se uskoro desiti u celom svetu. Ubilačka ruka pionira civilizacije predvodi u uništenju prastarih šuma, zbog čega presušuju reke. Izgradnja Sueckog kanala je promenila klimu Egipta, kao što će i Panamski kanal promeniti smer Golfske struje. Klima u gotovo svim tropskim državama je postala hladna i kišovita, a plodno zemljište je u opasnosti da postane pustinja.

Osim toga, za nekoliko godina i u promeru od pedeset kilometara oko većih gradova neće biti nijedne seoske sredine koju nije nagrdila vulgarna reklama. Prirodne i slikovite pejzaže svakog dana ruže groteskni i veštački prizori.  Retko koji pejzaž u Engleskoj je pošteđen reklama za „Pirsov“ sapun i „Bičamove“ tablete. Čist seoski vazduh zagadio je dim, smrad parnih lokomotiva i odvratni vonj džina, viskija i piva. I kad nestane poslednjeg kvadrata prirode, kad umetnikovo oko bude opažalo samo veštačke i nakazne proizvode moderne industrije, umetnički ukus će biti primoran da isprati tok stvari i da nestane zajedno sa njom. 

„Čovek ne može da postoji bez lepog prizora ili bez nade“, rekao je Raskin o umetnosti. Stoga, prvu četvrt predstojećeg veka obeležiće pejzažni slikari koji nikad nisu videli ni delić prirode koji nije „unapređen“ čovekovom intervencijom. Ideal ženske lepote kod portretista biće uzak, stegnut struk, poput zolje, udubljen grudni koš i tuberkulozna lepota. Tako nastaju slike dostojne Horacijeve definicije „pesama bez reči“. Veštački odeveni parižani i londonski kokniji u ulozi italijanskih kontadinija ili arapskih beduina nikada neće moći da zamene original. Jer,  zahvaljujući „civilizaciji“,  i slobodni beduini i italijanske seljanke postaju prizori prošlosti.

Gde će umetnici naći nepatvorene modele u narednom veku, kad slobodni pustinjski nomadi i crnačka plemena u Africi, ili ono što od njih ostane nakon razaranja topova, ruma i opijuma hrišćanskog civilizatora, odenu evropske kapute i šešire. Razume se da upravo to čeka umetnost pod progresom moderne civilizacije.