METAPHYSICA

Atlantida u peruanskoj tradiciji, iz knjige Atlantida, nestali kontinent, Filipa Aziza


Atlantida u peruanskoj tradiciji, iz knjige Atlantida, nestali kontinent, Filipa Aziza

“Misterije, zagonetke, nalaze se posvuda: iza nas, oko nas, u nama, ali i pred nama… Ne raspravljajmo, onda, o onome što ne razumemo.“,  Žozef de Mestr, Večeri u Sankt-Peterburgu.

Veoma davno, dvanaest hiljada godina pre Hrista, kako kazuje jedna drevna peruanska legenda, veliki mudraci Atlantide, upućeni u božanske tajne, predvideli su pre svih da će atlantiđanska civilizacija nestati u velikoj kataklizmi. Odlučili su, stoga, da zabeleže suštinu svojih znanja, kako bi se sa njima upoznali budući naraštaji. Da bi to učinili, izabrali su postupak urezivanja u kamenu, jedinom neuništivom materijalu. To kamenje bilo je potom pohranjeno na znalački odabrana mesta širom globusa: u Tibetu, Egiptu, Indiji i Južnoj Americi.

Pre, otprilike, šezdesetak godina, jedan engleski pukovnik, Džejms Čerčvord, izneo je tvrdnju da je u Indiji otkrio manastir u kome se nalazilo nekoliko tih kamenova koji govore o stvaranju sveta.

Jedan američki istraživač, takođe, ustvrdio je pre četrdesetak godina da je otkrio jedno od tih mesta u Akambaru, u Meksiku.U Iki, u Peruu, izvesni doktor Kabrera tvrdi da poseduje neobičnu zbirku, koju ljubomorna čuva u svom zagonetnom muzeju u Limi. Tu zbirku, tvrdi on još i danas, sačinjava kamenje na kojima su, pre mnogo stoleća, svoje zapise urezali mudraci sa Atlantide.

KO JE DR KABRERA?

Potomak don Luisa Heronima, osnivača, 1563, grada Ike, Havijer Darkes Kabrera jedan je od najuglednijih pripadnika naučne elite Perua. Pored toga što je hirurg u radničkoj bolnici u Iki, direktor Istraživačkog centra, član Regionalnog saveta Ike, biolog i antropolog, smatraju ga i jednim od najistaknutijih stručnjaka za preistoriju Amerike. Ljubav prema svojoj zemlji, Peruu, kao i pasioniranost za praistoriju, doprineli su tome da, kako sam tvrdi, uđe u trag neprocenjivom blagu, koje obara sve dosadašnje teorije o Atlantidi.

ZAPANJUJUĆA ZBIRKA

U podzemlju jedne velike stambene zgrade u Limi, koja gleda na Plasa de Armas, nalazi se muzej dr Kabrere, obuhvatajući pet velikih prostorija u kojima je na masivnim policama smešteno na hiljade kamenova, pri čemu oni najteži počivaju na podu. Po tvrđenju dr Kabrere, svi ti kamenovi popisani su, klasirani i postavljeni na tačno određeno mesto, koje odgovara jednom smislenom redosledu. Po njegovoj proceni, ima ih jedanaest hiljada, pri čemu su neki teški i do dve stotine kilograma. Stenoviti blokovi andezita, uglačani obluci, pljosnate kamenčine, svi načinjeni od tananih zrnaca, sivkaste ili blago crvenkaste boje, zahvaljujući tamnoj patini odsjajivali su razlivenim sjajem, koji su na pojedinim mestima još većma isticale tamnorumene nijanse.

Na svim tim kamenovima urezani su zapisi. Crteži su jasni i precizni; potezi su sasvim smireni, krive linije kao da su crtane šestarom, a prave kao da behu izvučene lenjirom. Obrada crteža je složena, a kompozicija skladna. Neosporno je, ponavlja svojim posetiocima dr Kabrera, da su ljudi koji su urezali ove crteže bili visoko inteligentna bića. Raznovrsnost obrađenih sadržaja, osobenost svakog crteža i razlike u zamisli, navode na pomisao da je mnogo sposobnih majstora radilo na ovom zadatku, i to u različitim vremenima.

Andezit, na kome beše ispisivan sadržaj, stena je vulkanskog porekla stara oko osamdeset miliona godina, nastala raspadanjem masiva Anda tokom mezozoika. Svoju čvrstinu duguje jakoj patini, do koje je došlo oksidacijom. Međutim, to ne objašnjava, u najmanju ruku na zadovoljavajući način, savršenu očuvanost tih crteža. Ova “kamena knjiga”, kako kaže dr Kabrera, onome ko želi da je dešifruje otkriva svakodnevni život Atlantiđana, njihova produbljena znanja iz biologije, hirurgije, astrologije, geografije i prirodnih nauka.

“Radi se o najpotpunijem skupu praistorijskih dokumenata kojih se čovek ikada domogao”, ne ustručava se da ustvrdi dr Kabrera.

ODAKLE POTIČE KAMENJE IZ IKE?

Dr Kabrera ne želi da otkrije poreklo tog svog neprocenjivog blaga. Istini za volju, razdiru ga, pri tom, dva međusobno suprotstavljena osećanja. S jedne strane, pokušao je da otkrije mesto gde je sakupio kamenje, kako bi napokon prestala kampanja koju su protiv njega vodili naučnici neki su, čak, tvrdili da potplaćuje tamošnje seljane da urezuju zapise na kamenju, i da ih potom prevlače patinom. S druge strane, želeo bi da sačuva tajnu, kako bi izbegao navalu radoznalaca i sveopšti grabež. Dr Kabrera to na sledeći način objašnjava:

“Sakupio sam oko jedanaest hiljada tih kamenova, ali ih ima mnogo više…” (Prilikom jednog drugog razgovora, pomenuo je, čak, cifru od sto hiljada kamenova). “Nastojim da što je moguće više upotpunim svoju zbirku… Bilo kako bilo, pre nego što se sasvim posvetim otkrićima, želeo bih da izdejstvujem obrazovanje jedne komisije naučnih eksperata, čiji bih član i ja obavezno bio, i uvođenje, od strane peruanske vlade, sistema stalnog nadzora, kako bi se zaštitilo ovo nacionalno bogatstvo”.

Ipak, tajna koju dr Kabrera ljubomorno nastoji da sačuva, u stvari je javna tajna. Zna se, gotovo u kilometar tačno, odakle potiče sve to izrezbareno kamenje. Izvor se nalazi na oko tridesetak kilometara jugozapadno od Ike, prema Okukaheu, blizu Rio Ike. Kamenje tamo najčešće leži zatrpano u pećinama ili grobovima. U samom Okukaheu svaka seljačka porodica poseduje te piedrase, sa tako lepim rezbarijama. Najprepredeniji među njima donose ga u gradić i prodaju turistima, dok ga ostali drže razbacane po kokošinjcima ili u dvorištima. Toliko ga ima! Pravi huaquerosi, tragači za starim zemljanim posudama, prenoseći svoju veštinu s oca na sina, takođe veoma dobro znaju gde da ga nađu. Ukoliko naiđu na kakav lepo isklesan kamen, sa dobro urađenim crtežom, na svu sreću će svoj nalaz ponuditi dobrom doktoru Kabreri.

Takođe je gotovo sigurno da se za te grabadose (gravira) zna još, najmanje, od sedamnaestog veka, ali jedva da su privlačili pažnju, baš kao ni obrađeni beluci ili grnčarije iz Parakasa, koje je u velikom broju moguće naći u tom delu sveta. Ogromno praistorijsko nasleđe Peruance je, naprosto, učinilo ravnodušnim prema kamenovima iz Ike.

SVAKODNEVICA PREISTORIJSKOG ČOVEKA, PREMA KAMENOVIMA IZ IKE

Na tim gliptolitosima prikazani su prizori iz svakodnevnog života, mahom uobičajeni, ali od izuzetnog istorijskog značaja ukoliko, kao što to dr Kabrera smatra, kamenje potiče od pre više milenijuma. U ta daleka vremena, usred bujne, danas potpuno nestale flore, živeli su džinovski gmazovi poput dinosaurusa, brontosaurusa, i drugih… U tom prevelikom i zastrašujućem okruženju, čovek se trudio da preživi i da se nametne.

Lik urezan u kamenu prikazuje ga kao zdepastog, duguljastog lica i kosog čela, istaknutog orlovskog nosa, ispupčene brade, sa debelom gornjom usnom i naglašeno razmaknutim očima. Kosa mu je skrivena ispod jedne vrste uštirkane i bogato ukrašene marame, dok mu na čelu stoji povez u koji je zadeveno mesnato lišće sa upadljivim, živopisnim žilicama. Svu odeću čini mu jedna kratka i pletena pregača, kojom je prekrivao stidne delove tela.

U svim situacijama u kojima se pojavljuje na ovom kamenju, čovek pokazuje budno i ozbiljno lice, u stalnom stanju pripravnosti. Ali, na svet gleda živo i inteligentno. Kada se vraća sa ribarenja, leđa pognutih pod teretom riba, kada zateže luk i pogledom prati strelu odapetu na kakvog strahotnog gmaza, kada posmatra prirodu oko sebe, na tim crtežima se daju uočiti uvek ista ozbiljnost i usredsređenost.

Na jednom od tih ureza, tako, vidimo ga u lovu na ogromnog brakosaurusa (najveći među dinosaurusima. Težio je oko pedeset tona i živeo pre, otprilike, sto četrdeset miliona godina.) kako se ispeo na leđa džinovske životinje i krvoločno maše sekirom sa metalnim sečivom. Njegov drug za to vreme pokušava da nožem pogodi ranjivo mesto između dva pršljena. Borba je neravnopravna i daleko od toga da bude okončana uspehom.

Iznikao na jednoj ravnoj steni, jedan dendrit (od grčkog “dendron”, drvo; vrsta drveta pocrnelog usled manganovog oksida, koje je mahom raslo na stenju.) kao da dokono posmatra čitav prizor. U jednom uglu, u prvom planu, jedna velika ptica, dosta slična gavranu, arheopteriks, koja je živela pre stotinu osamdeset miliona godina, probija kljunom koru jednog šupljeg drveta. Posvuda oko njih prostire se lepo i raskošno rastinje, sa ogromnim cvetovima.

HUMANOID I DABAR

Na zemlji, pored dinosaurusovih nogu, beživotno leži jedan primat, napola čovek, napola životinja; mora da je bio smrtno ranjen u borbi. Njegov dugačak, pljosnat rep mirno počiva na tlu. Da li bi taj čovekoliki primat mogao da uzdrma naša shvatanja o postanku čoveka? Da li on čini onaj čuveni nedostajući beočug u prelasku iz životinjskog u ljudski svet, ili samo predstavlja jedan od sterilnih stupnjeva evolucije?

Ovaj humanoid sa kamenja iz Ike čini se bliskim mitološkom čoveku-ribi, Kaneju, koji je, navodno, stupio na suvo tle da bi prosvetio narod Vavilona. Prema legendi, svakog je jutra izlazio iz okeana i dolazio među ljude, kako bi ih naučio veštinama koje su im još bile nepoznate. Humanoid je obično prikazivan sa telom dosta sličnim čovekovom, ali se njegova kičma završavala dugačkim, rastresitim repom. Lice mu je izduženo i imalo je oblik gubice, i na njemu se isticalo jedno okruglo oko. Prsti na nogama bili su mu spojeni opnom, dok je na rukama imao oštre nokte, poput kandži.

Na nekom kamenju vide se i dabrovi. Zar i danas, u Kanadi, ove životinje ne nazivaju, prijateljski, “malim ljudima”? Na nekim urezima ove su životinje prikazane kao saradnici ili prilježni pomoćnici ljudi, pomažući im kod najtananijih ili najgrubljih poslova.

SA NEBA, NA KONCU SVETA, KOMETE STIŽU MAHNITOM BRZINOM

Još sijaset drugih otkrića, isto toliko fascinantnih kao što je to i postojanje humanoida, očekuje nas u ovoj “kamenoj knjizi”.

Savršeno izrezbareni crteži prikazuju ljude kako pažljivo, lupom, ispituju neke predmete, dok drugi, istovremeno, durbinom posmatraju nebo. Veličina ovog durbina navodi nas na pomisao da se, zapravo, radi o teleskopu. Uostalom, na mnogim kamenovima iz Ike urezane su prave karte neba, sa zvezdama padalicama i maglinama.

Kamen zvan “astronomski” kazuje nam priču o nekoj zagonetnoj kometi. U prvom planu stoje dve osobe, dvojica astronoma, sa budnom pažnjom, teleskopom, posmatrajući neku značajnu nebesku pojavu. Na uzburkanom nebeskom svodu zvezde blistaju čudnim sjajem: neke su vrlo blizu i veoma svetle, dok se druge javljaju samo kao udaljene i blede tačkice. Na tom nebu, koje kao da označava kraj sveta, vide se i tri komete sa vatrenim repovima, približavajući se mahnitom brzinom. Ispod jedne od njih, ogroman oblak rasprskava se u hiljade komadića, i iz njega gusta i neprozirna kiša lije kao iz kabla.

Lako je moguće zaključiti da se to kiše Potopa slivaju na Zemlju. Kontinenti, koji se još daju razabrati, već su u velikoj meri pod vodom. Na jednom okeanu plovi lađa, koja kao da pokušava da izbegne kataklizmu, i na njenoj se palubi daju dosta dobro uočiti tri osobe.

Imajući u vidu biblijske i mitološke priče, kamen najverovatnije prikazuje sveopšti Potop, koji je preplavio kontinente i progutao Atlantidu. Lađa bi, u tom slučaju, predstavljala Nojevu barku. Međutim, ovakva pretpostavka odmah nameće i pitanje gde se, zapravo, beše iskrcao Noje, zajedno sa svojim živim teretom. Da li na Araratu, kako se tvrdi u Bibliji, ili na travnatim i bujnim savanama Južne Amerike?

“I POSTAŠE GLASOVI I GROMOVI, I TRESENJE ZEMLJE…”

Sveopšti potop koji je progutao Atlantidu možda je delo te ogromne komete “sa vatrenim repom” i “glavom bika”. Feničani su je nazivali Astar, Asiro-Vavilonci Ištar, a Grci Astarte.

“Samom svojom prisutnošću na nebu”, kazuje jedna vavilonska legenda, “oslobađala je toliku toplotnu energiju da je na Zemlji došlo do razornih požara. Gorele su kuće, usevi i drveće. Potom je došlo do poplava, izazvanih diluvijalnim kišama. Talasi su sve potopili”.

“Došlo je potom”, kazuju drevni egipatski sveštenici, “do sleganja čitavih kontinenata. Sunce je bilo prekriveno tminom. Zemlja se survala u more; nebom su prolazile sjajne zvezde”.

“Šest zvezda”, kaže jedno meksičko predanje, “palo je sa neba u vreme potopa” (1).

Jedan odlomak iz Otkrivenja sv. Jovana Bogoslova opisuje taj potop gotovo pesničkim jezikom:

“(I uze anđeo kadionicu, i napuni je ognja s oltara, i baci je na zemlju), i postaše glasovi i gromovi i sijevanje munja i tresenje zemlje… I posta grůd i oganj, smiješani s krvlju, i

padoše na zemlju; i trećina drva izgorje, i svaka trava zelena izgorje… I kao velika gora ognjem zapaljena pade u more; i trećina mora posta krv… I sunce posta crno kao vreća od

kostrijeti, i mjesec posta kao krv… i zvijezde nebeske padoše na zemlju kao što smokva odbacuje pupke svoje kad je veliki vjetar zaljulja… I nebo se izmače kao knjiga kad se savije, i

svaka gora i ostrvo s mjesta svojijeh pokrenuše se… I pade s neba velika zvijezda, koja goraše kao svijeća, i pade na trećinu rijeka i na izvore vodene… I ime zvijezde bješe Pelen; i

trećina vodâ posta pelen, i mnogi ljudi pomriješe od vodâ, jer bijahu grke…”

Veoma je moguće da nam “astronomski kamen”, ukoliko zaista prikazuje Potop, na sasvim nedvosmislen način pomaže i da odredimo kada se sve to zbilo.

ATLANTIDA PRE POTOPA

Dva druga gliptolitosa delom se podudaraju s ovim “astronomskim kamenom”. Na svakom od njih jedna prava geografska karta, iz ere koja je prethodila onoj pre Hrista, prikazuje četiri kontinenta usred okeana: obrisi svakog od njih jasno se daju razabrati. Na tim se kartama mogu prepoznati i zemlja-kontinent Mu, obe Amerike sa svojom pupčanom vrpcom, kao i, na otvorenom Atlantskom okeanu, Atlantida, s površinom koja približno odgovara površini današnje Australije. Usred tih okeana ucrtani su plovni putevi. Unutrašnjost Atlantide podeljena je na tri zone: u gornjoj se nalazi oblast sa planinama i gustim rastinjem; u desnoj je prikazan humanoid kako ribari, te sve navodi na pomisao da se radi o plodnom i prirodno bogatom kraju;

i, u levoj, stoji jedna kuća koju kao da je nacrtalo neko dete, podsećajući na mesta za dokolicu, ili seoske ili gradske naseobine.

Tako su izgledali svet i Atlantida, sve dok Potop nije narušio prirodni sklad zemlje i mora.

DA LI SU ATLANTIĐANI… PRESAĐIVALI SRCA?

“Taj je potop”, kaže dr Kabrera, “odneo u svojim talasima jednu civilizaciju sa izuzetnim postignućima”, dodajući da poziva sve one koji mu protivreče i koji sumnjaju u njegove teorije da bolje prouče njegovo kamenje “autentične tragove Atlantide”.

Neki od tih kamenova zadiru i u oblast medicine, i, na prvi pogled, kao da ukazuju na znanja naprednija i od današnjih… Bolesnici su u to doba, kako kaže ovaj doktor, uživali gotovo

neverovatnu medicinsku negu. Neki od tih piedrasa, sa izvanrednim crtežima, prikazuju do u detalje carski rez, uzimanje uzoraka krvi, i, što je najneobičnije, presađivanje bubrega, srca i, čak, samog mozga. Sudeći prema tom istom kamenju, te su operacije bile uspešno obavljane, zahvaljujući smeloj i majstorskoj tehnici, prilagođenoj visokoj umešnosti atlantiđanskih hirurga.

Pogledajmo, dakle, kako nam savetuje dr Kabrera, jedan od tih “medicinskih kamenova”, koji prikazuje porođaj carskim rezom.

Porodilja, potpuno obnažena, leži na nekoj vrsti poljskog kreveta. Hirurg joj blago opipava stomak, kako bi odredio mesto deteta koje je prikazano u fetusnom položaju. Na dohvat ruke nalazi se nož, koji će poslužiti kao skalpel, sa veoma izoštrenim sečivom. Preciznim pokretom, hirurg pravi rez. Slobodnom rukom, pri tom, nastavlja da opipava stomak. Porodilja izgleda kao da se grči od bolova, savijenih nogu. Ali, hirurg već vadi dete, a u tom delikatnom poslu pomaže mu jedan asistent. U usta operisane stavljena je cev katetera. Da li se radi o ubacivanju vazduha, kiseonika ili sipanju neke tečnosti? A da se možda, što bi bilo još većma iznenađujuće, ne radi o anesteziji? U svakom slučaju, bolesnica izgleda kao da je uspavana; ruka joj se više ne grči na stomaku. Glava deteta se već nalazi izvan majčinog tela. Operacija je uspela!

ATLANTIĐANI NADMAŠILI PROFESORA BARNARDA

Nisu li tvrdnje dr Kabrere, ipak, samo puka zastranjivanja, da bi se njegove teze o tim davnašnjim vremenima učinile uverljivim i “autentičnim”? Čini se da to, ipak, nije slučaj, budući da su te zagonetne poruke sa kamenja nedavno dobile potvrdu u izveštaju što ga je podnela jedna naučna ekspedicija, koju prof. Marmađaiđan beše upriličio u azijskom delu Sovjetskog Saveza.

Taj izveštaj stavlja nam do znanja da je u davnim vremenima odista bilo  uspešnih  pokušaja presađivanja srca… Prof. Leonid Marmađaiđan, naime, beše otkrio osam skeleta, na čijem grudnom košu behu tragovi hirurške intervencije; pri tom, debljina pokosnice pouzdano je svedočila o uspehu operacije. Nakon resekcije rebara, bilo je utvrđeno da se, najverovatnije, radilo o presađivanju srca. Ovaj zapanjujući poduhvat, prema prof. Marmađaiđanu, beše obavljen pre više od sto hiljada godina.

Kamenje iz Ike, prema dr Kabreri, donosi nam stvarne i nepobitne dokaze o superiornosti naših predaka. Prof. Kristijan Barnard, kome pripada čast da je prvi pokušao presađivanje srca u dvadesetom veku, kao metod je koristio parcijalno presađivanje; to jest, bolesne delove srca zamenjivao je zdravim delovima, koje je uzimao iz tela preminulih osoba, pri čemu je presađivanje bilo izvođeno uz veštačko disanje.

Tehnika naših predaka iz Atlantide bila je, međutim, posve drugačija, i sastojala se u presađivanju celog srca, kao i njegovih glavnih arterio-venskih sudova. Postupak pri takvoj operaciji prikazan je na dvadesetak kamenova.

Operacija je započinjala uzimanjem krvi od neke trudnice. Krv, pri tom, spretno prihvata sam hirurg, koji izgleda kao da nadgleda tok operacije. Dr Kabrera, pri tom, iznosi tezu da krv trudnice sadrži hormon koji prilikom transplantacije organa otklanja najveću opasnost po pacijenta  odbacivnje tkiva. Ovakav postupak ne spori ni današnja nauka. Čini se, po svemu sudeći, da su Atlantiđani znali za taj problem i da behu našli sredstvo da ga reše čim bi se pojavio.

TEHNIKA ATLANTIĐANSKIH HIRURGA

Hirurg, kako se vidi na sledećem kamenu, pristupa ekstirpaciji srca od davaoca, po čijim se usnama ne može prosuditi da diše; očigledno se radi o mrtvoj osobi. Jedan asistent postavlja posudu u kojoj se nalaze različiti hirurški instrumenti. Preciznim pokretima, asistent, jedan za drugim, dodaje instrumente. Srce je sada izvađeno iz grudnog ležišta, ali je još uvek aortom povezano s organizmom. Nekoliko rezova skalpelom, i hirurg u rukama drži ceo organ. Zatim prelazi na kratko ispiranje, a onda direktno vezuje srce za aortu i otvorenu venu trudnice, koja je i dalje u dubokom snu.

Nastavljajući sa “čitanjem” ureza na kamenju, vidimo lekara kako, ne gubeći vreme, prelazi na primaoca. U venu na ruci zabada iglu i vrši infuziju krvi koju uzima od trudnice. Može se, pri tom, videti i srce operisane osobe. Oštećeno je ozbiljnim povredama: jedan deo srca je zasenčen, “nabran”, kao da označava stvrdnjavanje tkiva. Na trenutak, čovek je još uvek pri svesti. Ubrzo, međutim, zapada u san, možda pod dejstvom nekog biljnog anestetika. Hirurg potom proseca grudni koš, rebra, seče arterije i vene i vadi ceo organ. Primalac sada deluje kao da je u pitanju mrtvo telo. Lekar uzima srce davaoca, koje i dalje prima krv trudnice i stavlja ga u otvoreni grudni koš primaoca; potom, lakoruko, laća se ponovnog povezivanja arterija i vena krajnje tananog posla, koji zahteva svu njegovu pažnju. Najzad, na red dolazi “ulepšavanje” ožiljka. Za sve to vreme bolesnik prima kiseonik i neku tečnost koja dolazi iz sistema za infuziju, sa kojim je povezan jednom cevi koja mu je stavljena u jednjak. Hirurg napokon završava ušivanje; na uši stavlja stetoskop i osluškuje prve otkucaje srca. Izgleda zadovoljan, i sprema se da isključi sistem za održavanje životnih funkcija pacijenta. Operacija je uspela, čovek je živ, i novo srce kuca u njegovim grudima.

PRESAĐIVANJE MOZGA

Naši preci sa Atlantide savršeno su poznavali veštinu presađivanja organa: nisu se ustručavali ni presađivanja mozga! Kamenje iz Ike pruža nam o tome nedvosmislen dokaz.

Pacijent leži na stomaku, uspavan, i glava mu je obrijana. Pomoću instrumenta koji podseća na kompas, hirurg obeležava mesto koje će biti operisano. Zatim, rez skalpelom. Iz otvorene lobanje izlaze zmije (oboleli mozak može da dâ samo zlu ličnost; otud zmije). Mozak je uskoro na stolu, dok pacijent čeka otvorene lobanje. Hirurg potom uzima u ruke zdrav mozak i stavlja ga u lobanju bolesnika. Treba se, pri svemu tome, nadati da je operacija uspela, budući da je njena poslednja faza prikazana na kamenu koji, do dana današnjeg, nije pronađen. Nadajmo se da će i taj kamen zauzeti mesto pored ostalih, i potvrditi da je presađivanje mozga uspelo!

PORUKA IZ DVADESETOG VEKA U SVEMIRU

Kako je moguće, pitaju protivnici teorije o Atlantidi, da jedna civilizacija koja se smatra toliko učenom, i istovremeno toliko uznapredovalom da, čak, može obavljati i tako složene zahvate kao što su presađivanje srca ili mozga, ima za hirurge ljude što na sebi nose samo jednu pregaču?

Dovoljno je međutim, odvraćaju prijatelji dr Kabrere, podsetiti te sumnjičavce na poruku koju je naš svet, dvadesetog veka, uputio u dubine svemira, put neke pretpostavljene civilizacije, koja možda postoji milionima svetlosnih godina udaljena od Zemlje. Na toj poruci, napisanoj na aluminijumskoj pločici, nalazi se, pored matematičkih i naučnih formula, i crtež koji prikazuju položaj naše planete na karti neba, kao i muškarca i ženu kao predstavnike ljudskog roda… Oboje, i muškarac i žena prikazani su nagi.

Ukratko, verodostojnost kamenja iz Ike čini se da više ne treba dovoditi u pitanje. Njihova starost kreće se u rasponu od trideset hiljadite do pet hiljadite godine pre Hrista, dakle, od nastanka magline Gum do sveopšteg potopa.

UZVIŠENA ANALIZA U SLUŽBI SAVREMENOG ČOVEKA?

Kada su Atlantiđani uvideli da će biti zbrisani sa lica zemlje, njima nisu ovladali ni strah ni sebičnost; osetili su, zapravo, obavezu da svoja dostignuća prenesu budućem svetu. Nije teško zamisliti da su se, kada su jednom doneli takvu odluku, našli pred dilemom: koja znanja treba sačuvati, koja treba odbaciti jer donose smrt, a koja mogu biti bezbolno izostavljena, budući da se podrazumevaju? Da li su Atlantiđani svesno propustili da navedu i neke tehnike koje su posedovali, kao što su postupak dobijanja atomske energije ili mogućnost putovanja u svemir  kako bi buduće naraštaje poštedeli opasnosti čiji su krajnji domet sami iskusili? Da li su, zapravo, želeli da daju prvenstvo medicini, humanoj nauci u pravom smislu reči? Sveopšta dobrobit, po svoj prilici, ono je čemu kamenje iz Ike želi nas nauči.

Kada je takav izbor bio načinjen, pred naučnike se postavio problem prenošenja znanja. Atlantiđani, pretpostavljamo, vrlo su brzo došli do zaključka da prizori urezani u kamenju moraju biti razumljivi u svim vremenima i na svim prostorima. Trebalo je, dakle, shematizovati znanja, svesti ih na njihovu suštinu, učiniti ih razumljivim čak i narodima na niskom stupnju razvoja. I da bi bili sigurni da će postići taj cilj, obratili su se skromnim zanatlijama i obavezali ih da visoke naučne tehnike predstave po svom sopstvenom viđenju.

Kamenovi iz Ike postali su, tako, neka vrsta pojednostavljene zbirke znanja. Nije na njima obelodanjena nikakva tajna neke tehnike; jedino se potvrđivalo da data tehnika postoji i da daje dobre rezultate. Ne opisuju se, redom, sve faze tehnike presađivanja srca, ali se naznačava da je tako nešto moguće, pod uslovom da se predupredi odbacivanje tkiva i to, služeći se krvlju trudnice. Bili su to jedini pravi problemi medicine koje je trebalo urezati u kamen. Slično je i sa teleskopom. Na kamenovima iz Ike beše jasno rečeno: “Ljudi iz nekog drugog vremena, u mogućnosti ste da posmatrate planete, da u odnosu na njih odredite položaj Zemlje, i sve to zahvaljujući jednoj dugačkoj cevi koja se primakne oku i kroz koju se gleda”. Taj poziv treba da vodi daljem traganju, i konačnom pronalaženju uveličavajućeg stakla.

“Kakvo uzvišeno sagledavanje stvari, kojem, čak, ne nedostaje ni poverenje u inteligenciju budućeg čoveka!” trijumfalno zaključuje dr Kabrera.

DREVNI NAROD KOG JE ISTORIJA ZABORAVILA?

Predanja što stižu iz tame vremena, kao i najstariji, drevni spisi, kazuju nam o našim superiornim precima koji su razvili legendarnu civilizaciju, u kojoj je nauka stajala iznad svega. Na nesreću, tragovi što su ih ostavila ta visokoobrazovana bića, poput kamenja iz Ike, dvosmisleni su. Neke indijanske legende kazuju da se bogovi behu sukobili u atomskom ratu, da su u letećim napravama napustili Zemlju i otišli put zvezda, i da nikome nije poznato šta se sa njima konačno dogodilo. Biblija, sa svoje strane, govori o Potopu, posle kojeg su samo Noje i njegov živi tovar preživeli.

Sve religije i mitovi objedinjuju se u jednoj tački: jeste, postojala je vrlo razvijena civilizacija, koja je propala u strašnoj geološkoj kataklizmi. Praistoričari, procenjujući na temelju dostupnih, oskudnih dokaza, smatraju ovakvu hipotezu veoma malo verovatnom. A ipak, postoji to kamenje iz Ike, prikazujući, prizor za prizorom, istoriju jednog inteligentnog, hrabrog i inventivnog naroda koji je živeo trideset hiljada godina pre naše ere. To kamenje, objašnjava direktor Aeronautičkog muzeja u Peruu, predstavlja “poruku koju nam je zaveštao jedan veoma star narod, kojeg je Istorija zaboravila”.

Nije sa potpunom sigurnošću dokazano da su Atlantiđani, ukoliko jesu postojali, zaista dostigli stupanj civilizacije jednak, ili viši od našeg; ipak, ako je verovati dr Kabreri, na nekim kamenovima nalaze se prikazana neobična postignuća, obrisi otkrića koja nam još uvek izmiču, i tajne više nego zastrašujuće da bi bile obelodanjene.

“MLAZNI AVION” U TUTANKAMONOVOJ GROBNICI

Raspre oko kamenova iz Ike ovde se ne okončavaju.“Radi se o najvećoj obmani stoleća”, tvrdi američki etnolog Res, koji u dr Kabreri vidi vetrogonju, ograničenu dušu, osobu sličnu zanesenim i zbrkanim analfabetima koji dane provode “sanjajući o tome da prave naučnike navedu da progutaju vlastite tvrdnje. Tipično ponašanje onih koji nemaju, niti će ikada imati, makar tračak naučnog duha”.

“Kamenovi iz Ike treba da nas navedu na razmišljanje i dalja istraživanja”, smatra jedan naučnik iz Kembridža, dr Derek Prajs, koji održava stalnu prepisku sa dr Kabrerom, “čovekom cenjenim, dostojnim svakog poštovanja i poverenja, i nadahnutim neospornim naučnim duhom”.

Dr Derek Prajs se proslavio 1959. godine, okončavajući misteriju vezanu za jedan predmet koji grčki mornari behu izvukli iz Mediterana. Posle dugotrajnih napora, identifikovao je predmet kao umanjeni model Sunčevog sistema koji je dve hiljade godina pre naše ere konstruisao neki nepoznati autor.

“Radi se”, izjavio je on, “o modelu izuzetno velike preciznosti, koji prikazuje Mesec, Zemlju, Sunce i planete. Taj složeni i precizni mehanizam pokreće se jedom malom ručkom, koja svako od nebeskih tela održava u odgovarajućem položaju. Otkriće jedne takve naprave isto je toliko zapanjujuće koliko bi to bilo i pronalaženje mlaznog aviona u Tutankamonovoj grobnici”.

Imajući, očigledno, u vidu kamenje iz Ike, taj isti dr Prajs dodaje:

“Ono nije ništa manje neobično ili zapanjujuće od ovog modela Sunčevog sistema”.