METAPHYSICA

Astrološki manifest


Te 1984. godine, kada sam izneo predlog za svoju prvu disertaciju dotičnom “filozofu” na univerzitetu u Bordou, rečeno mi je da treba da predstavim “astrologiju u celini” (pod pretpostavkom da su čitaoci na akademiji neupućeni u ovu oblast), pre no što je uporedim sa različitim sistemima klasične filozofije – kao da postoji JEDNA astrologija; kao da u tom domenu ne postoji isto toliko različitosti kao u zapadnoj školi mišljenja, koju zovemo filozofijom. Bio je to nemoguć zadatak, koji me je naveo da se obratim savetniku za doktorske disertacije, poznatom po “otvorenosti prema graničnim naukama.” Odsustvo bilo kakvog predznanja o astrologiji od strane čitaoca, budući da je ova nauka iskorenjena iz evropske kulture, zahtevalo bi nategnuto poređenje između filozofije utemeljene u našoj kulturnoj baštini i fiktivne astrologije, koju bismo, u najboljem slučaju, mogli da prihvatimo kao nakaradni ili veštački spoj.

  1. Šta je astrologija?
  1. Razmišljati u duhu astrologije
  2. Zašto astrologija?
  3. Nauka naspram astrologije

Manifest 2/4

  1. Ko se boji astrologije?

Manifest 3 / 4

Manifest 4 / 4

  1. Razmišljati u duhu astrologije

“Astrologija je predmet izučavanja filozofije” (Pol Valeri)

Astrologija nije rođena samo iz pukog posmatranja zvezda, već i iz zadivljenosti ega nad čudom ljudske različitosti i prepoznavanja sopstvene različitosti: Zašto sam ja onakav kakav jesam i zašto se razlikujem od onog drugog? Astrološki odgovori ne proizlaze iz dvostruke procene na osnovu spoljašnjeg posmatranja i introspekcije, već iz iskustva obuhvatnije prirode, spoljašnje i unutrašnje, psihičke i kognitivne: jednim udarcem – otkrovenjem –  razumem i svoje biće, i bića drugih, i spoljašnji svet, i njihove zajedničke korene u zvezdama. U astrologiju ulazimo iznenadnim uvidom, koji prati intuitivno i intelektualno prepoznavanje uloge svakog bića u kosmičkom poretku i obilju sveta.

Astrologija nije nešto što možemo da naučimo: nju primamo iznenada, ne samo kroz otkrića tekstova i prakse, koje institucionalizovane nauke marginalizuju jer se ove aspiracije ne uklapaju u njen metod, već, pre svega, tako što prolazimo kroz period traganja svesti, obično u adolescentskom dobu, za metamorfozom svoje spoznaje sveta i sebe samih. S druge strane, učeni smo da “ne verujemo” u astrologiju, i da ne prihvatimo to drevno znanje ljudskog roda kao nešto celishodno za sveobuhvatno ljudsko iskustvo, te da odbacimo s gnušanjem praznoverne i sumnjive radnje i običaje skopčane s njom. Astrologija nije stvar mentalnog verovanja, niti iskustvene potvrde, već pre svega duševne prionulosti: postoji stvarnost koja utiče na nas i koja nije adekvatno objašnjena opšteprihvaćenim sistemima koji je okružuju.

Razmišljati u duhu astrologije znači nastojati da definišemo njen status, da ustanovimo njene osnove, njene operativne strukture i nivoe izražavanja, da razgraničimo njene domete i sfere primene, da rasvetlimo njenu antropološku perspektivu. Astrologija se izdvaja iz skupa religija, filozofija i ideoloških pravaca već po samom svom kontinuitetu, svojoj sveprisutnosti, svojoj sposobnosti da istraje i da se regeneriše uprkos normama i kulturnim trendovima. Iz veka u vek, iz civilizacije u civilizaciju, ona neprestano obnavlja svoje idejne obrasce, uzimajući iz svog neposrednog kulturološkog modela ono što joj je neophodno da bi tekla bez prekida. (1) Uprkos duhovnoj zaslepljenosti i mentalnim turbulencijama sadašnjeg doba, cilj astrologije ostaje isti: strukturiranje odnosa između geosolarnog okruženja i psihe.

Svest je utisnuta u mnoštvo ideja, slika, sećanja, informacija – i dezinformacija – koje dolaze iz spoljašnjeg sveta ili proizlaze iz njenih sopstvenih nemira. Sama mentalna arena je poprište sukoba različitih orijentacija, eksplozija ideja i neprekidnih agitacija. Filozofski sistemi se usaglašavaju oko neke perspektive ili orijentacije svojstvene samoj svesti.

Otud tolike razlike među svim tim sistemima, koje u većini slučajeva otkrivaju temperament  (ili sklonost, preferenciju) svog rodonačelnika, kako je to Niče rekao. Nauka – koja je prigrabila teren ionako umiruće metafizičke spekulacije – ne predstavlja istinski jedinstvenu perspektivu stvarnosti, već nudi samo instrumente za analizu spoljašnjeg sveta, veštački razdeljujući ciljeve, mere i eksperimente nad fenomenom. Ona je zamenila svoju dezorijentisanu objektivnost za uređenu subjektivnost filozofa.

Astrologija logično priznaje tri temeljna načela:

  1. Svet činjenica, konkretnog, stvari, “iskustva”, poput sveta zakona, reči, mentalnih prezentacija, pojavljuje se u svesti samo putem prisustva primarnog sveta, psihičkog, unutrašnjeg, koji ove stvari prima i organizuje. Mentalne ideje su samo proizvod razuma onoga koji posmatra spoljašnji svet, kroz prizmu svog unutrašnjeg sveta. Psihička stanja su neizbežna podloga za stvari i reči.
  1. Ovaj unutrašnji svet je u neprestanom previranju, u neprekidnoj nervaturi sa planetarnim ciklusima. Zbog toga ga i nazivam “psihičkim astralom”, i “impresionalom” (= predsvesna svesnost, predsvest, od termina impressio koji je koristio Paracelzus) kada govorim o ovom psihičkom prožimanju sa astralnim uticajima.
  1. Ova predsvesna svesnost ili predsvest, može da ima različite strukture. Ovakvo strukturiranje psihe, kako na individualnom, tako i na kolektivnom nivou, dešava se na četiri uslovljena plana: energetskom – kroz planetarne Sile, prostornom – kroz Kuće, vremenskom – kroz planetarne Cikluse i strukturalnom – kroz zodijačke Znakove.

Organska integracija planetarnih ritmova, na nivou nervnog sistema ili genetskog koda, kao osnovna hipoteza astralne stvarnosti, morala bi, stoga, da uđe u kategoriju realnosti – predsvesne svesnosti ili predsvesti (impressionaux), odnosno astralnih uticaja – koji formiraju odnos između astrala i svesti. Sve što možemo da kažemo o astralnom uticaju je da on ostavlja letimičan trag u svesti,kao prolazan psihički kolorit koji bledi. Ovoj predsvesnoj svesnosti – koju svest doživljava neposredno ili posredno, na način koji nije moguće dokazati ili izmeriti, isuviše prefinjenoj da bi se istraživala ustaljenom logičko-eksperimentalnom metodologijom – pripisuju se arhetipske forme (2), simbolične ili mitološke, koje razrešavaju psihomentalnu neusaglašenost, nastalu zbog nemogućnosti egzaktnog određivanja njenih karakteristika. Uloga simbola je da bliže odrede ove neuhvatljive entitete, koji izmiču preciznim odrednicama i da zamene razum, koji nije u stanju da sagleda stvarnost u njenoj nerazdvojnoj celovitosti.Nećemo govoriti o uticajima – terminu koji ima fizičku konotaciju i sadrži ideju nekog dejstva spoljašnjeg porekla – već o učestalosti, odnosno psihičkoj, unutrašnjoj integraciji astralnog porekla.

Astronomski signal se registruje kao predsvesna svesnost i izražava kroz simbol. Astralno (tj. impressionaux) proizlazi iz psihe; astrološko (tj. simboli i operativne strukture) proizlazi iz mentalnog domena. Astralni domen obuhvata ono što osećamo, živimo, ono što “utiče” na našu psihu, bilo da ga opažamo letimično ili da ostaje neopaženo: astrološki domen, pak, izražava se kroz strukture, koncepte i modele. Suštinska razlika je u samoj prirodi i praktičnoj primeni astrološkog znanja.

Jedna iracionalna pretpostavka, imaginarna ili neproverljiva, jer je nedostupna mernim instrumentima proučavanja i analizama zakona uzroka i posledica, astrologija – ta nauka bestežinskog, ta svesnost letimičnog, prolaznog, neuhvatljivog, to znanje o neprimetnom – ne potiče od psihičkog ili mentalnog, već od njihovog zajedničko korena koji seže “dalje od vida” (Paracelzus). Kao što ne dolazi ni iz Onostranog Beskraja, već iz nečega što je “s ove strane stvari”, nečega intimnog, našeg, nama bliskog, a ipak naizgled stranog.

Početkom šesnaestog veka, astrologija i astronomija su se i dalje oslanjale na Ptolomejevu racionalizaciju. Godine 1543. Kopernik je radikalno izokrenuo astromonsku perspektivu svojih savremenika (žalosno je što njegove preporuke za ekonomiju nisu ispunile istu sudbinu!). Značajna “astrološka revolucija” dogodila se u istom tom periodu, sa objavljivanjem Paracelzusove “Astronomia magna”, ali je delo prošlo neopaženo. Filipus Bombastus (Philippus Bombastus), koji je umro dve godine pre svog starijeg kolege, bio je pokretač ove renesanse razvijanjem doktrine o unutrašnjoj zvezdi, sa svojim nebom ili svodom, istovremeno vidljivim i nevidljivim (3); o unutrašnjim mitovima koji postoje u svakoj osobi, i o “impresiju”, utisku koji na svakog čoveka ostavlja planetarni tok, kao unutrašnji trag prisustva zvezda, koji ne proizlazi iz spoljašnjeg, vidljivog sveta, zasnovanog na činjenicama. Poput Kopernika i njegovog heliocentričnog sistema, ni Paracelzus nije izmislio ovaj model, već ga je ponovo otkrio. Sasvim je moguće da su ranohrišćanski umovi uložili poseban napor da iskorene paganske spise, posebno pitagorejske i hermetičke, koji se pojavljuju samo u nekolicini znatno izmenjenih fragmenata u čuvenom delu crkvenih otaca “Protiv jeresi” (Adversus Haereses; prim. prev.). I, baš kao što je to slučaj sa Kopernikovim heliocentričnim sistemom, i Paracelzusovi astrološki koncepti nisu do kraja bili odvojeni od svojih antičkih korena (na prim. kružne orbite planeta kod Kopernika i medicinska astrologija kod Paracelzusa). Nije lako raskinuti veze sa modelima starim gotovo dve hiljade godina!

Zadatak astrologije je da odredi strukturalne zakone nevidljive, unutrašnje stvarnosti. U praktičnoj primeni u horoskopu, ona je sredstvo sagledavanja životnog iskustva; poput Ji Đinga, ona povezuje iskustvo sa svešću. Ona ne nudi neposredna viđenja ili predskazivanja budućnosti, u prvom redu zbog toga što astrolog nije u poziciji da sa sigurnošću proceni težinu ekstra-astroloških faktora (bioloških, sociokulturnih, familijarnih, profesionalnih, klimatskih, itd., itd.), ali još bitnije zbog toga što astralna dejstva ne spadaju u domen činjenica, događaja i konkretnih egzistencijalnih pojedinosti, već pre svega u domen njihovog unutrašnjeg sadržaja. Astrologija se bavi odnosom između onoga što osećamo i onoga što se očituje u pojavnom. Upravo zbog toga, psihomentalna tumačenja i psihološka objašnjenja ne mogu u potpunosti da rastumače njenu prirodu. Termin predsvesne svesnosti (impressional), pak, oslobađa astrologiju robovanja eksternoj psihologiji, bila ona psihoanalitička, bihejvioristička, fenomenološka, geštalt metoda, egzistencionalistička ili refleksološka. Vreme je da astrologija stvori svoje vlastite koncepte.

  1. Zašto astrologija?

“Kada se raspara tvoja filozofija,

I sudbina zapadne u ćorsokak (…)

Tada se nametne Pitanje svih pitanja (…)

I tu je večna Astrologija,

Ka kojoj te vodi duboka mudrost –

Dok te nauka od nje odvraća.”

(Leon-Paul Farže: Četiri godišnja doba)

Tehnološka idolatrija savremenog sveta nije više naklonjena kontemplacijama nad zvezdanim nebom,  kojima je, u svojim samotnim večerima, naginjao jedan Kant. Umesto toga, ljudi više vole da budu omađijani ili zatupljeni, u stalnom grčevitom transu koji im prenose fudbalske utakmice ili drugi televizijski programi. To prosto nisu iste “naočare” kojima gledamo svet, pa ni isti kvalitet prizora koji vidimo kroz njih. Sužavanje fokusa naše percepcije stvarnosti, filteri kroz koje posmatramo stvari, doveli su do toga da napustimo prirodnu vezu sa svetom. Zaštitna membrana nas odvaja od stvari. Ono što kroji naš odnos sa stvarnošću, po meri onoga čime se bavimo, sadrži uniformisani pogled na svet, utoliko suženiji ukoliko je više ugrađen u veštački stvorene potrebe. Mi se ne trudimo više da razumemo psihičku i fizičku stvarnost, već smo opsednuti njihovim tehnološkim zamenama. Pa, kako da se taj gubitak kontakta i osetljivosti ne odrazi na osnovanost naših mentalnih predstava?

Mogli bismo reći, sledeći Kanta, da ideja istine ima najmanje tri strane, koje se odnose na: a) jezik i izlaganje; b) objekte čulnog iskustva; c) mentalne sposobnosti (rasuđivanje).

Zvanična istina, stanje istine kao takve (a priori) i kao nužne, sadrži saglasnost svesti sa sobom samom, odnosno, slaganje sa logičnom organizacijom diskursa, te dosledan, usaglašen sled ideja i pretpostavki (4).

Eksperimentalna istina – ili materijalna istina, suodnosna sa sadržajem svesti, činjenicama i empirijskim posmatranjem, čiji je kriterijum verodostojnost i dokazivost iste – polazi od pretpostavke da predstave ljudskog razumevanja mogu utvrditi i opisati realnost registrovana čulima, te da se na osnovu toga može uspostaviti odgovarajuća saglasnost između misli i objekata koji su u njihovom fokusu.

Transcendentalna istina, termin koji je uveo Kant, i koja, po njegovom mišljenju, potkrepljuje metafiziku, ne bavi se objektima svesti, već samom sposobnošću misli ili mišljenja da spozna stvarnost. Ona pretpostavlja da ljudsko razumevanje poseduje sposobnost emitovanja “čistih” sudova ili “sintetičkih sudova a priori”.

Čist razum bi, po toj teoriji, sam po sebi sadržao načela koja garantuju ispravnost ideja. Kantov idealistički racionalizam polazi od pretpostavke – i tu upada u zabludu – da je ljudsko razumevanje slobodno od svih unutrašnjih utvrda, blokada i spoljašnjih ograničenja, pridajući mu atribute zdravog razuma ili onoga što se u dekartovskoj školi mišljenja zove “zdravim duhom”, što će reći, urođenom sposobnošću duha da razluči između ispravnog i pogrešnog. Dakle, ako razum jamči ispravnost i doslednost mentalnog rasuđivanja, to je zbog toga što neizostavno postoji pojmljivost usađena u stvarnost, neminovni poredak u svemu postojećem, neograničena, transparentna osnova, koja prethodi jasnoći verbalnih opisa, kao i netransparentnosti čulnih manifestacija.

Fridrih Jakobi je razvio ideju po kojoj nijedno kognitivno iskustvo nije nezavisno od “primordijalnog instinkta” (Grundtrieb) koji se nalazi u svakoj osobi. Svest se ne može odvojiti od svog sedišta vitalnosti. Za Ničea, ta neograničena istinktivna sila se ispoljava kroz mentalne aktivnosti: razum se pojavljuje kao sila koja glođe da dođe do korena života po svaku cenu. U uobičajenom smislu, razum se ispoljava kroz mešavinu dokaza i mišljenja, koji deluju “razumno” u kontekstu određene zajednice; u sabiranju usvojenih pojmova i navika razmišljanja koje vode u u opšteprihvaćeno (“normalno”) ponašanje; u vrednosnim sudovima o tome šta je socijalno i kulturno prihvatljivo; u verovanju u površnu usaglašenost između verbalnih prikaza i realnog opažanja stvarnosti. Drugim rečima: razum je poput “konja koji juri ka štali”. (5)

Za Johana Hamana (Johann Hamann), Kantovog savremenika, ne postoji nijedan vid razuma koji nije ukorenjen u ličnim sklonostima, “pasijama” i običajima, podređen vrednostima određenog sociokulturnog miljea i strukturama govornog jezika. Vek kasnije, Vilhelm Diltaj (Wilhelm Dilthey) je razvio kritiku Kantovog razuma i pokazao da svest takođe zavisi od psihičke “baze podataka” i različitih psiholoških predodređenja unutar ljudskog bića.

Platon je već bio skrenuo pažnju na iskrivljeni učinak retorike sofista, koja se služila veštačkim povezivanjem argumenata i zadovoljavala filodoksijama i besplodnim raspravama “u (Platonovoj) pećini.” Upravo zbog toga mitos ima toliko značajno mesto u Platonovoj filozofiji, jednako kao i u Herodotovoj, mesto koje deli sa logosom koji predhodi svim mogućnostima i verovatnoćama (6). Ova nije otud što istorija i filozofija nisu u stanju da se oslobode mitskog, već zbog toga što je mit neophodan da bi se izgradila misao; ne postoji ostvarenje ili realizacija koja ne sadrži u sebi ovaj primordijalni model, zato što je mit, već po sebi, jedan razvojni oblik filozofije i istorije.

Već je u Aristotelovo vreme bilo uobičajeno nipodaštavanje mitova, koji su slovili za infantilni proizvod ljudskog uma i arhaičnu baštinu čovečanstva, a sve zarad uzdizanja racionalizma, širokoumlja – stanovište koje se održalo sve do Hegela i pozitivista krajem 19. veka – kao da sam mit nije proizvod jednog uređenog i usaglašenog sistema razmišljanja, koji često uveliko nadilazi klimave konstrukcije moderne misli. Uvreženo je mišljenje da mitska predanja predstavljaju prve, nevešte i naivne pokušaje razmišljanja. Istina je upravo suprotna: baš nakon dugih perioda besplodnih rasprava i egzegeza, ljudski um, iscrpljen suvoparnošću i jalovošću razuma, počinje da stvara mitsku misao.

Kao filozofska zamisao, astrologija se razvila negde unutar univerzuma stoika i, verovatno, prvih pitagorejaca.Ona je naslednica i logosa i mitosa.Njen cilj nikada nisu bila specifična značenja astroloških činilaca (operanda) i figura, već kako, pomoću tih značenja, doći do njihovih temeljnih struktura i arhetipskih formi, psihoastralnih po prirodi, koje svest može da doživi neposredno i iznutra. Specifični sadržaji proizilaze iz okvira koji ih stvara, usaglašava i daje im značenje.Zbog toga u astrologiji ne postoje tipologije, već arhetipologije. Ove operativne strukture, utisnute ili urezane u psihu i pokretane periodičnim planetarnim ciklusima, omogućavaju formiranje “transdendentalnih” ideja i rađaju ideacione, simbolične i mitske predstave, obično potisnute od strane razuma, dok njihovo ustrojstvo ostaje samo na površini izlaganja.

Luiđi Auriđema (Luigi Aurigemma) uočava transistorijsku nepromenjivost astroloških simbola: varijacije simbola su “raspoređene oko jezgra značenja sa stepenom nepromenjivosti koji je veoma visok. Dovoljno visok da se zapitamo da li je moguće, ispod svih tih istorijskih senki i naslaga, doći do onog nivoa života simbola gde se srećemo sa kolektivnom, endopsihičkom prirodom, postojanom, ali neprestano obnavljanom, i, uz emotivni naboj sadržan u samoj toj činjenici, sresti se sa samom sudbinom, onim stepenom stvarnosti koji joj daje permanentnost na granicama metaistoričnog”. (7). Ernst Kazirer (Ernst Cassirer) definiše vezu između simbola i njegovog endopsihičkog porekla kao pojam simbolično bremenit: “Nasuprot tome, percepcija može da zahvali svom urođenom ustrojstvu na svojevrsnoj duhovnoj “artikulaciji” koju poseduje i koja, prožimajući njenu unutrašnju teksturu, i sama pripada utvrđenoj senzornoj teksturi.” (8)

Astrološka misao se ne udaljava od razuma u potrazi za nekakvim nebuloznim “iracionalizmom”, idući na ruku okruženju koje već naginje takvoj poruci (zbog fenomena kao što su kriza savremene svesti, sve jače osećanje apsurdnosti, itd.), već zagovara da se razum rastegne do svojih krajnjih granica, otvarajući se za jednu širu, obuhvatniju racionalnost, pomerajući žarište, ili “tačku okupljanja uma” (“point of assembly”, Karlos Kastaneda, prim.prev.), koja upravlja onim što opažamo i vodi ka saznavanju i prepoznavanju onoga što je realno. “Čovek je napustio tiho znanje zarad sveta razuma… Što se grčevitije drži za svet razuma, to je nestalnija njegova namera”. (9) Namera je psihička odrednica koja dovodi ljudski duh u neposredan kontakt sa celovitom stvarnošću. “Ograničeni razum”, koji sabotira ovu vezu, predstavlja odbrambeni stav ljudskog duha, najveću barikadu i najsterilniju poziciju u žarištu uma ili njegovoj “tački okupljanja”. Takav razum je samo poštapalica misli: “Misao počinje tek onda kada postanemo svesni da je razum, koji je vekovima vabio i vrbovao,zapravo najtvrdokorniji neprijatelj misli”. (10) Hajdeger (Heidegger) ističe koliko je važno biti budan, kako bi “tiha poruka sveta o Biću ili Biti nadglasala bučne povike principium rationis, kao načela svih predstava.” (11) Jer, “ljudi se danas suočavaju sa pogubnom opasnošću da veličinu svega mere isključivo po principium rationis”. (12)

Astrologija ne treba da bude prikovana na krst savremenih eksperimentalnih metoda i naučnih modela, niti joj je uopšte potrebno da bude priznata kao “razumna” (Hajdeger), prema naučnim kriterijumima: ona stvara drugačiju vrstu racionalnosti koja se odnosi na psihička stanja; ona sagledava realnost u njenoj globalnoj prirodi, kroz psihoastralne funkcije, oslanjajući se na transverzalni, a ne na horizontalni pristup. Astrolgija je nastala iz paradigme koja je organska, ne mehanicistička.Ona ima vlastitu logiku, vlastite zahteve i metode, koje ne možemo olako da svrstamo u intuitivne pre no što ih pažljivo ne proučimo. Astrologija ima vlastiti jezik, “protojezik”, koji opisuje “fenomen” u celini, ali i različite, zasebne strane tog istog fenomena, baš onako kako ih svest opaža. Ona razvija sopstveni sistem rezonovanja, u vidu matriksa, koji se ne može usvojiti eksperimentalnim rezonom nauke, niti diskursivnim rezonom filozofije.

Nauka stavlja čitav fenomen pod jednu kapu – pod jednu isključivu perspektivu; astrologija uporedo usklađuje različite perspektive, čuvajući posebnost svake od njih, spajajući ih na osnovu arhetipske nastrojenosti ljudskog uma, što podrazumeva unutrašnju, duhovnu obradu i sagledavanje fenomena koji opažamo. I upravo zbog toga što je iznedrila jednu “globalniju” racionalnost (Karl Jaspers) u odnosu na onu naučnu, nauka je odbacila i omalovažila astrologiju. Erns Jinger (Ernst Junger) kaže da bi nauka “mogla, bez teškoće, i bez gubitka svog dostojanstva, da bude pripojena sistemu astrologije, ali ne i obrnuto”. (13) Zaista, Saturn je u astrologiji simbolički činilac(operand) koji je u velikoj meri zaslužan za ulogu koju nauka igra u tom skupu.

Astrologija je, u stvarnosti, psihologija ili “transcendentalna fenomenologija”, kako je to objavio i definisao Huserl (Husserl): “Ako se nauka o umu, kao sveobuhvatna nauka o svetu duha, bavi svim osobama, svim tipovima ličnosti i ličnih sklonosti, svim strukturama ličnosti, koje ovde zovemo i kulturološkim strukturama, ona bi, doslednosti radi, morala da obuhvati i nauku o prirodi, i prirodu u srži ove nauke, odnosno prirodu kao samu stvarnost”. (14)

  1. Nauka naspram astrologije

“Svi teže da budu isti… Slični.

(…) naraštaji naučnika i matematičara,

svi posvećeni i svi marljivo radeći

za veću slavu supercivilizacije.”

(Edvard Olbi: “Ko se boji Virdžinije Vulf?”)

Moderni materijalizam je stanje uma nastalo usled hipertrofije mentalnih funkcija, agresivne invazije mehanizovane tehnologije, opsesije da razumemo stvarnost pomoću “razuma sa malim “r” ” , i time sve većeg sužavanja našeg egzistencijalnog i emocionalnog horizonta. U savremenoj tehnopoliji, postalo je staromodno donositi “sintetičke sudove” a priori ili a posteriori (Kant; zaključci ili prosuđivanje koje pripisuje subjektu predikat, koji nije sadržan u esenciji ili konotaciji samog subjekta; zaključci izvedeni sintezom, za razliku od analitičkih zaključaka i rasuđivanja, do kojih se dolazi analizom; prim.prev.). Ono što nije “naučno”, ne smatra se znanjem, već fantazijom, plodom mašte. Eksperimentalni razum, koji suvereno vlada, ne nastoji da pronikne u suštinu stvari, već prosto opisuje i objašnjava funkciju stvari (kako to radi). Nauka se bavi znanjem utemeljenim na određenoj sposobnosti. Ona ne odgovara na pitanje “zašto”, već “kako”. Ona zanemaruje važna metafizička pitanja, koja su izgubila smisao u kontekstu onoga ka čemu nauka teži.Tehnokratska nauka ne objašnjava osnove i načela stvarnosti. Ne pokušava da odgovori čak ni na ona pitanja koja nameću njeni sopstveni rezultati, kao što su fizički zakoni (brzina svetlosti, punjenje elektrona, zakon gravitacije, itd) (15) Sa metafizičke tačke gledišta: “Naučno znanje o prirodi ne pruža (…) istinski celishodno i prosvetljujuće znanje o prirodi, niti konačno znanje”. (16).

Znanje je podređeno činjenicama, podacima i rezultatima empirijskih tehnika: “Prosta nauka zasnovana na činjenicama stvara prosto čovečanstvo zasnovano na činjenicama”. (17) Naučno znanje nije samo opterećeno “činjenicama”, već i mernim instrumentima i eksperimentalnim sistemima. Instrumentalni pristup je rođen početkom 17. veka. “Pre 1590. godine, instrumenti u službi fizičke nauke svodili su se na one korišćene u svrhu astroloških posmatranja. U narednih stotinu godina, uvedeni su teleskop, mikroskop, termometar, barometar, vazdušna pumpa, indikator električnog napajanja, i čitav niz eksperimentalnih aparata (…) Za manje od jednog veka, fizičke nauke su postale zavisne od instrumenata”. (18). Tehnološka revolucija dovela je do toga da se stvari i zakonitosti utvrđuju prema proračunima, merama i kontroli koju vrše instrumenti, dok je stvarnost iza njih ostala potpuno izvan vidokruga. Tako je Sadi Karno (Sadi Carnot), analizom funkcionisanja parnog pogona, izveo Drugi zakon termodinamike.Tako je Galileo, pomoću teleskopa, otkrio Jupiterove satelite. Nije se radilo o pukom gledanju kroz teleskop; on je morao da prilagodi svoj način gledanja  (pogled na svet) teleskopu. Kao što je to filozof Bašelar (Gaston Bachelard) rekao: “Instrumenti nisu ništa drugo do materijalizovane teorije”. (19) Naučno-tehnološki pristupi kodiraju i tumače instrumentalne operacije. Maks Horkhajmer (Max Horkheimer) je ukazao na opasnosti od instrumentalizacije razuma unutar tehnološkog i tehnokratskog društva: upotrebu tehnoloških sredstava u cilju pospešivanja učinka i optimalnih rezultata, bez brige o posledicama; nesrazmerno smanjenje ljudskog učinka (radne snage); neograničeno širenje tehnološke moći nad stvarima i materijalizovanim ljudskim bićima (20).

U 20. veku mehanička fizika je stavljena u službu verovatnoće.Eksperimenti imaju za cilj da potkrepe verovatnoću mase.Služeći se kvantitativnim, umesto kvalitativnim elemetnima, ona pretpostavlja uporedivost fenomena. U eksperimentalnim primenama, utilitaristički kriterijum određuje kognitivni model ili način razmišljanja. Teorije se biraju po njihovoj efikasnosti, sposobnosti izvođenja ili tehnološkom učinku. Sve tendencije koje bi vodile izvan uobičajenih praksi, ka transcendentalnom znanju, eliminisane su. (21) Tomas Kun (Thomas Kuhn) pokazuje nesamerljivost naučnih teorija kroz vekove i njihovu podudarnost sa periodima “kriza” za kojima su sledile nove “paradigme”. On opisuje “razvoj nauke kao uzastopno smenjivanje tradicionalističkih perioda, koji su uvek započinjali naglim prekidima sa prošlošću”. (22)

Naučna ideologija nameće monopol nad znanjem i impersonalnom objektivnošću. Naučna objektivnost, pak – ova subjektivnost naučnika – proizlazi iz prihvatanja metoda, praksi i teorija koje nam je dosudila grupa autoritativnih stručnjaka. Naučno istraživanje se oslanja na institucionalizovanu sociokulturnu praksu i na ideološki konsenzus na koji ima uticaj. Ono sastavlja sopstveni sistem vrednosti i kolektivnog verovanja: u prošlosti je postojala teorija etra (nebeskog, nadzemaljskog; prim.prev.), danas je to “Big Beng”; u prošlosti se primenjivalo puštanje krvi, danas su to dezinfekcija i vakcinacija. Sa te tačke gledišta, naučna racionalnost nije ništa “objektivnija” od sumerijanske kosmologije ili Bantu mitologije. Kao i sve znanje, ono je delom plod mašte, pretpostavka ljudskog uma, tvorevina svesti.

Racionalistička škola mišljenja odbacuje sve tvrdnje koje nisu “dokazane” njenim sopstvenim kriterijumima, zasnovane na pretpostavci da tvrdnja mora da se uklapa u opipljivu, merljivu stvarnost, i da bude lišena impresija koje su koren prosuđivanja. Ova stvarnost, koja služi kao referenca, nije ništa drugo do hipoteza (William of Ockham), pojednostavljena šema ljudskog iskustva. Ona, dakle, osporava svesti sposobnost da vidi, a intelektu sposobnost da razmišlja o onome što bi bilo vredno videti ili razmatrati. I jedno i drugo je uslovljeno tehnoanalitičkom praksom na uzorku stvarnosti, izuzetom iz celovite stvarnosti sa kojom je povezan. Trend moderne nauke vodi u relativizam, koji gura u stranu svaku metafizičku tendenciju.Ono esencijalno sve više iščezava iz žarišta svesti. Neutralizacija tela i uma i, povrh svega, “decivilizaovanje duše” (Robert Musil) osnažuju sektaška dokazivanja i delimične rehabilitacije. U našim savremenim fabrikama znanja, organizacija istraživanja forsira prekomernu podelu funkcija: ozvaničavaju se osrednji ili beznačajni rezultati, postignuti sa manje ili više spretnosti, tako da je lako nametnuti superiornu tehnologiju za izvođenje besmislenih zadataka. Sve je to apsurdno mračnjaštvo koje nas sve više otuđuje od nas samih. (23)

Nauka doprinosi oblikovanju socioekonomskog okruženja kroz svoje tehnološke proizvode. (24) Njeno shvatanje stvarnosti ni u kom slučaju nije najlegitimnije ili najplodonosnije, ali je svakako ono koje usmerava naš način života i našu percepciju. I, kakav je to način života? Ponovo dolazimo do iznenađujuće kontradikcije u našem savremenom mentalitetu: s jedne strane, odlučno branimo ispravnost naših mentalnih predstava i nužnost naučnih kriterijuma kao jedino ispravnih, za razliku od ostalih oblika znanja, budući da je to jedini kriterijum koji jamči validne rezultate i zadovoljava zahteve savremene racionalnosti; s druge strane, spremni smo da priznamo, bez oklevanja, da je naša civilizacija , uprkos svim svojim tehnološkim preimućstvima, neviđena katastrofa kada je reč o humanosti: naši industrijalizovani gradovi su nepodnošljiva mesta za život; procenat samoubistva raste među mladima i ne tako mladima; učtivost izumire; etičke i emocionalne sposobnosti atrofiraju; međuljudska razmena gubi toplinu i slogu; ekosistemi propadaju polako, ali sigurno – sve te vidljive manifestacije imaju isti povod u savremenoj istoriji: unutrašnje razaranje ljudskog bića. U isto vreme smo dostigli intelektualne sposobnosti i političku nesposobnost: svet je uređen po zamisli feniksa, ali njime upravljaju potpuni diletanti. Očigledno je, dakako, da naši materijalni proizvodi i naše mentalne predstave kroje platno našeg života. Modernizam je naprosto skrojio život po svojoj meri.

Nauka je postala delatnost, funkcionalna vrsta znanja koja stvara proizvode kao što su akcelerator čestica, kompjuteri, prehrambene namirnice, i tako dalje, ali ovu delatnost podupiru određene institucije, koje omogućavaju njeno funkcionisanje. U ideološkom smislu, nauka je postala ono što su hrišćanska religija i moral bili u Marksovo vreme: opijum za narod. Kritika pozitivističkih nauka i moderne tehnologije sa različitih stanovišta, od strane Ernsta Maha (Ernst Mach), Edmunda Huserla (Edmund Husserl), Hajdegera, Bora (Bohr), Habermasa, Kuna, Fajerbenda (Feurebend) i mnogih drugi, nema nameru da osudi ove stvari, već da ukaže na njihovu ograničenost i zloupotrebu: na primer, na relativnu objektivnost naučne racionalnosti, njenu primenu na domene na koje ne može s pravom da se primenjuje, na suštinski proizvod jedne ideologije, zvane nauka, koja isključuje učešće drugih vrsta znanja, itd. Kritika, dakle, nije upućena nauci kao teoriji o prirodi, već njenoj gruboj tehnološkoj primeni i njenom ideološkom monopolu na znanje.

Reference:

(1) “Kroz astrologiju se provlači transkulturalno, transistorijsko jedinstvo  kao konac kroz bisernu ogrlicu”. Gilbert Durand, L’astrologie, Antoine Faivre (dir.), collection des Cahiers de l’Hermétisme, Albin Michel, 1985., 201).

(2) Arhetip je, po Jungu, prazan oblik, formativna virtualnost, psihička sila sposobna da da strukturu svesti, bez konkretnog predstavnog sadržaja: sva tumačenja arhetipa su samo jedan mogući prevod unutar sistema predstava. “Arhetipovi su činioci formalnog poretka koji uređuju nesvesne procese, “obrasce ponašanja”. (…) Arhetip je oblik, forma, jednog a priori poretka iz psihičkog domena, koji opažamo unutrašnjom opservacijom”. (Carl Jung, Synchronicité et Paracelsica, 1988.,  38, 106).

(3) Will-Erich Peuckert je smatrao ovu tvrdnju trećim načelom astrologije, koje sledi za načelom vremena i poretka (L’astrologie, Payot, 1965., 251-252).

(4) Emmanuel Kant, Critique de la raison pure (Imanuel Kant, “Kritika čistog uma”.)

(5) Za ovu formulu je zaslužan indonežanski filozof Ranggawarsita (19. vek). Navod – Denis Huisman, Dictionnaire des philosophes, Paris, P.U.F., 1984.

(6) Karnead je bio prvi filozof koji je okrenuo leđa platonizmu.

(7) Luigi Aurigemma, Le signe zodiacal du Scorpion dans les traditions occidentales de l’Antiquité gréco-latine à la Renaissance, Paris, Mouton / E.H.E.S.S., 1976., 104.

(8) Ernst Cassirer, La philosophie des formes symboliques, Minuit, 1972., v. 3, 229.

(9) Carlos Castaneda, La Force du silence [Karlos Kastaneda „Moć tišine“ (dalja učenja don Huana)], 154.

(10) Martin Heidegger, Chemins qui ne mènent nulle part [Martin Hajdeger, „Šumske staze“], na francuski preveo Gallimard, 1962., 322.

(11) Martin Heidegger, Le principe de la raison, Gallimard, 1962., 268.

(12) Martin Heidegger, op. cit., 254.

(13) Ernst Jünger, Le mur du temps, Gallimard, 1963., 14.

(14) Edmund Husserl, La crise des sciences européenes et la phénoménologie transcendantale [Edmund Huserl, „Kriza evropskih nauka i transdendentalna fenomenologija“] (1954.), Gallimard, 1976., 330.

(15) Albert Ajnštajn: “Verujem, u stvari, da racionalna teorija ne treba da uvede kao konstantu nešto što bi ličilo na Božji hir. Kada eliminišemo dimenzionalne konstante, ono što nam preostaje (konstante bez dimenzije), moralo bi, sa te tačke gledišta, da bude definisano ili kao racionalno (sa “e” ili “pi”) ili da uopšte ne ulazi u taj proces”. (“Lettre à Max von Laue, 24. avril 1950.; Oeuvres choisies 5, Le Seuil, 1991., 113). „Njihovo prividno postojanje počiva na činjenici da mi još nismo zagazili dovoljno duboko u srž stvari“. (“Lettre à Ilse Rosenthal-Schneider, 11. maj 1945.; Oeuvres choisis 5, Le Seuil, 1991.,  111).

(16) Edmund Husserl, op. cit., 215.

(17) Edmund Husserl, op. cit., 10.

(18) Thomas Kuh, La tension essentielle, Gallimard, 1990., 85.

(19) Gaston Bachelard, Le nouvel esprit scientifique, P.U.F., 1966., 12.

(20) Max Horkheimer, Eclipse de la raison , Payot, 1974.

(21) Medicina u širem smislu reči (uključujući i hirurgiju i psihijatriju) predstavlja karakterističan primer ovakve zloupotrebe moći: preterana upotreba lekova i odbijanje saradnje sa alternativnim izvorima znanja i lečenja.

(22) Thomas Kuhn, La structure des révolutions scientifiques, Flammarion, 1983.,  282.

(23) “Konačni cilj – civilizacija – izgubljen je iz vida; sredstvo savremene naučne aktivnosti – vodi u varvarstvo …” (Nietzsche, Ecce Homo – Fridrih Niče, „Ekce homo“.

(24) Tomas Kun ističe da zbližavanje nauke i tehnologije datira tek od kraja 19. veka: „Sve do kraja 19. veka, značajni tehnološki izumi gotovo nikada nisu dolazili od ljudi, institucija ili socijalnih grupa koji su dali doprinos nauci“. (La tension essentielle], 1977; Gallimard, 1990., 204).

Patris Guinar

prevela: Jelena Gavrilović