METAPHYSICA

AMIR PRDONJA


U gradu Širazu, na jugozapadu Irana, gde je rođen slavni mudrac Saadi, živeo je ugursuz po imenu Amir. On je bio poznat po tome što je voleo da magarči dečicu, te nije propuštao nijednu priliku da tako nešto učini.

Jednog dana sretne on četiri mališana koja ranije nije magarčio. Amir je bio slavan u Širazu tako da su ga po čuvenju znali i ovi mališani. Po magazama i bazarima, po senovitim baštama i kaldrmisanim ulicama, po sarajima i svratištima, s osmehom na licu prepričavale su se Amirove vragolije, koje su, vremenom, prerasle u narodne priče i umotvorine i pronosile se širom Irana. Za Amira se nikako ne bi moglo reći da je bio rđav mladić, nego je samo voleo da se šegači sa decom. Kad je, dakle, sreo onu četvoricu mališana – Rezu, Mahmuda, Masuda i Hosra – istog časa je smislio kako će da ih namagarči.

„Bog je zaista milostiv kad mi vas je poslao u susret! Upravo sam bio sa slavnim Mula Nasrudinom. Ispričao mi je čudesnu pripovest sa svojih putovanja, od koje ni fethu nisam shvatio, i rekao mi da je u slovo prenesem četvorici mališana, nalik vama, ako ih sretnem na putu. ‘Oni će razumeti mudru poruku moje priče kako bi je ceo svet mogao razumeti’, tako mi je rekao božji poslanik Mula Nasrudin. Hajdemo zato mojoj kući da vam je, po želji velikog i slavnog šeika, revno prenesem. Ne valja se oglušiti o zahteve mudrih jer su oni miljenici Boga. Ako se nebo razgnevi, grešnik nema gde da se sakrije. Budimo zato smerni kako bismo izbegli kaznu, a zaslužili nagradu.“

Mališani slegnuše ramenima (šta su drugo mogli?) te pođoše Amirovoj kući. On ih smesti u gostinsku sobu, na udobne jastuke, pa se i sam tako zavalio da mu čovek nije imao šta zameriti. Potom otpoče priču. Já, vala, preplitao je on i visoko i nisko, i duboko i plitko, na sve strane, uzduž i popreko po zvezdanom nebu i vrleti zemaljskoj da mališani nisu ni treptali dok su ga slušali. I usred te pripovesti, kad je dramski zaplet dostigao vrhunac, Amir raspali tako jako da se čitava kuća zatresla, a grozni smrad je sasvim ispunio sobu. Kao da je legija močvarnih demona izronila iz mulja i uvukla se u njihove nozdrve.

„Fuj, Amire, zar si morao to da uradiš?“, negodovahu mališani, pri čemu su začepili noseve palcem i kažiprstom.

„Šta da uradim?“, upita ih on sa obešenjačkim izrazom lica.

„Da prdneš“, uzvrati Hosro.

„Ma nisam ja to uradio, šta je s vama“, šegačio se Amir.

„Jok, nisi, a cela kuća se zatresla kad si raspalio.“

„Otkud znaš da sam to bio ja? Jesi li uhvatio moj prdež, pa znaš?“, stade da mu mrsi pamet Amir. Mališani su ga gledali zbunjeno. Negde je on bio u pravu, ali ih je istovremeno i grdno magarčio. „Da biste tačno znali ko je prdnuo, morate uhvatiti njegov prdež, a onda ga prineti nosu radi provere. Tek tada ćete stvarno znati čiji je – u protivnom ćete uvek grešiti.“ 

Njima su ponestale čak i reči. Jednostavno, nisu znali šta da mu odgovore. Zadovoljan time kako ih je namagarčio, Amir se izgovori neodložnim poslom, pa se raziđoše.

Mališani se savetovahu šta da rade, te odlučiše da odu na livadu i vežbaju se u hvatanju prdeža. Tog dana su vežbali sve do mraka, a sutradan pre podne su nastavili. Oko podneva im dođe drugar po imenu Kamran, ugleda ih u tim budalastim situacijama, pa ih upita: 

„Jala, šta to radite, jeste li poludeli?“

U neverici je posmatrao kako je jedan od njih raspalio, a ostali se rastrčali stiskajući šakama vazduh pokušavajući nešto da uhvate.

„Vežbamo se u hvatanju prdeža“, odgovoriše mu.

„A ko vam je rekao da se prdež može uhvatiti?“

„Amir“, odgovoriše, a zatim mu prepričaše ono što se dogodilo prethodnog dana.

Kamran razumede da je Amir namagarčio njegove drugare, pa stade da razmišlja kako da mu vrate kusur od računa. Pošto je bio dete bistre i vragolaste pameti, smisli kako će namiriti dug njegovih drugara prema Amiru.

„Hajde da uradimo ovako…“

Kad se šejtan na nekog navrze ne spasi ga ni sva pamet ovog sveta; kome je suđeno da padne sam zapinje nogom o kamen. Došlo je vreme da Amir plati račun za svoje ujdurme, jer kaže se – ko se porugama sladi, sutlijaš će biberiti. Pošao Reza, koji je umeo lepo da glagolja, da potraži Amira, a Amir pošao u Medinu, ali je zabasao u Meku, pravo Kabi na poklonjenje.

„O, Amire, dobro te nađoh“, reče mu Reza kad su se sreli, „razrešena je tajna mudrosti Mule Nasrudina, o kojoj si nam juče pripovedao, pa bi bilo dobro da ti je saopštimo, jer, kaže se, ko ne sazna mudrost makar jednom u životu zalud se rodio i živi kao klada. Pođi, dakle, sa mnom da je čuješ, u svoju i našu korist, kako bismo zadobili blagodat neba.“

Amir se nemalo začudio ovim rečima, ali pođe sa Rezom (šta je drugo mogao da učini?). Pritom je mislio da zaista ima posla sa dvostrukim budalama, te reši da ih još jednom namagarči. Kad se ukaže prilika, treba je iskoristiti.

Ovog puta su se smestili u kući Rezinih roditelja, u njihovoj gostinskoj sobi, zavaljeni u udobne jastuke da im nije moglo biti lepše. Tu su bili Mahmud, Hosro, Reza i Masud, od mališana, i Amir, od roda šejtana. Kamran nije bio prisutan, ili ga barem nisu videli. Reza je počeo da izlaže tajnu mudrosti Mula Nasrudina, ali zape na jednom mestu, pa se obrati Amiru s molbom:

„Amirđan, Alaha ti, raspori ribu do kraja kako bih mogao da izvadim biser iz njene utrobe“, misleći time da Amir dovrši priču koju je prethodnog dana započeo.

Amir je samo to i čekao, te stade opet da prepliće i onostrani i ovostrani svet, jerarhiju meleka i šejtana, neizmerni svemir koji se nahodi u ljudskom oku i štošta drugo. Usred te pripovesti, kad je dramski zaplet dostigao vrhunac, Amir raspali tako jako da se čitava kuća zatresla, a grozni smrad je sasvim ispunio sobu. Očekivao je da će sve biti kao prošli put kad, iznenada, Masud poskoči sa svog mesta i zamahnu rukom. Potom stisnu šaku kao da je uhvatio mušicu, pa potrča do velike pletene korpe koja je stajala u uglu sobe.

„Šta to radiš?“, upita ga zbunjeni Amir.

„Uhvatio sam tvoj prdež!“, uzviknu Masud. Zatim brzo podiže poklopac korpe i, kao bajagi, ubaci nešto unutra, pa ga istog časa zaklopi.

„Šta sad radiš, za ime sveta?“, upita ga preneraženi Amir.

„Hoću da sačuvam prdež kako bih dokazao da je tvoj“, odgovori mu Masud.

Amir, kome je šejtan potpuno zbrčkao pamet, uhvati se na mamac.

„Kako to?“

„Eno, uveri se sam. Ti najbolje poznaješ svoj prdež – proveri da li grešim“, mamio ga je Masud.

Amir u neverici priđe korpi, podiže poklopac i turi glavu unutra:

„Ne vidim ništa, mračno je“, reče.

„Prdež je težak – pao je na dno korpe. Spusti se dublje!“, dovikivao mu je Mahmud.

Amir stade da se spušta glavom nadole, sve dublje u korpu, gde ga je čekao skriveni Kamran – koji se natrćio golom zadnjicom uvis i vrebao da Amir pobode nos u njegovu trubu. Zaista, šejtan nema granice u svojim nepodobnostima! Kad se Amirov nos zabo u Kamranovu zadnjicu, ovaj raspali kô za nagradu. Jadna Amirova majka što rodi kretena! Izlete ti on iz korpe kao iz topa, te se prevrnu poleđuške na pod, a mališani stadoše da poskakuju oko njega rugajući mu se:

„Amir uhvatio prdež! Amir uhvatio prdež!“

Tako je Amir pojeo ono što je začinio drugima. Nema gorčih zalogaja od takvih. Šejtanov sluga vazda ispada smešan, zato se ugledaj na mudroga.

Iz knjige Nebeska tkalja – Zlatousti pripovedač