METAPHYSICA

TOMAS TRAHERN


 

engleski metafizički pesnik iz 17. veka, živeo od 1636. do 1674. godine.

U priremi je naše izdanje izbora njegove metafizičke poezije, koji je u Engleskoj objavljen pod naslovom Centuries. Ovom prilikom ljubiteljima pisane reči predstavljamo nekoliko stihova u mom prevodu.

Tvoje uživanje u svetu nikad nije stvarno dok se svakog jutra ne budiš na Nebu, dok ne vidiš sebe u palati svoga Oca i ne gledaš na oblake, zemlju i vazduh kao na nebeske radosti, niti osećaš dostojno poštovanje prema svemu kao da si među anđelima. Nevesta vladara, u ložnici svoga muža, nema takve razloge za uživanje kao ti.

Nikad zaista ne uživaš u svetu dok more ne poteče u tvojim venama, dok se ne odeneš nebom i krunišeš zvezdama, i ne smatraš sebe jedinim naslednikom celog sveta – i više od toga, jer su u njemu ljudi koji su jedini naslednici kao i ti. Dok ne budeš pevao, radovao se i veselio u Bogu kao bednici u zlatu i kraljevi u žezlu, nikad nećeš zaista uživati u svetu.

Dok tvoj duh ne ispuni prostranstva i zvezde ne budu tvoji dragulji, dok ne postaneš blizak s putevima Božjim u svim dobima kao sa svojim hodom i svojim stolom; dok se dublje ne upoznaš sa onim senovitim ništavilom iz koga je svet stvoren; dok ne voliš ljude tako da želiš njihovu sreću žedno kao što želiš svoju; dok se ne raduješ Bogu zato što je dobar svima, nikad nećeš zaista uživati u svetu. Dok ne osećaš svet više nego što osećaš svoje imanje i ne budeš prisutniji u nebesima, posmatrajući tamošnje slave i lepote više nego u vlastitoj kući; dok ne pamtiš kako si nedavno stvoren i kako je divno bilo kad si ušao u stvaranje; i ne raduješ se više u palati svoje slave nego da je svet stvoren jutros.

I dalje, nikad zaista ne uživaš u svetu dok tako ne voliš lepotu uživanja u njemu da žudiš i svim bićem pokušavaš da nagovoriš druge da uživaju u njemu, i tako savršeno mrziš gnusnu iskvarenost ljudi koji ga preziru da bi pre podneo plamen pakla, nego svesno bio kriv za greh poput njihovog.

Svet je ogledalo beskrajne lepote, pa ipak ga nijedan čovek ne vidi. On je Hram veličanstva, ali ga nijedan čovek ne posećuje. On je područje svetlosti i mira, koje ljudi ne uznemiravaju. On je raj Božji. On je više čoveku otkako je pao, nego što mu je bio pre toga. On je mesto Anđela i Dveri Neba. Kad se Jakov probudio iz sna, rekao je: Zaista je Gospod na ovom mestu, a ja to ne znah. Kako je strašno ovo mesto! Ovde je dom Božji, ovde su dveri nebesa!

***

Žito je bilo iskonska besmrtna pšenica, koju nikad nije trebalo žnjeti, niti se ikad sejala. Mislio sam da postoji iz večnosti u večnost. Prašina i pločnici ulice blistali su kao zlato; dveri su isprva delovale kao kraj sveta. Zeleno drveće, kad sam ga ugledao kroz jedne od njih, sasvim me je zanelo; od njegove slasti i neobične lepote zaigralo mi je srce i skoro poludeh od zanosa, tako su bile neobične i divne te stvari. Ti ljudi! O kako su poštovanja dostojna stvorenja izgledali ti starci! Besmrtni heruvimi! I mladići – blistavi anđeli, i devojke – čudesne serafimske živosti i lepote! Dečaci i devojčice, koji su se igrali na ulici, bili su živi dragulji. Ali sve stvari prebivale su večno, onakve kakve su oduvek bile, na svojim odgovarajućim mestima. Večnost se očitovala u svetlosti dana i iz svega se pojavljivalo nešto beskonačno, što je odgovaralo mojim očekivanjima i pokretalo moju želju. Izgledalo je da grad stoji u Edenu, ili da je izgrađen na Nebu. Ulice su bile moje, ljudi su bili moji, njihova odeća, zlato i srebro bili su moji, isto koliko i njihove iskričave oči, lepa koža i zdravo rumena lica. Nebesa su bila moja, kao i sunce, i mesec, i zvezde, i ceo svet je bio moj, a ja jedini posmatrač i uživalac … I tako se desilo da sam bio iskvaren od mnogo buke i naučen da prihvatim prljave izume sveta. Od toga se sad odučavam, i postajem, takoreći, iznova malo dete kako bih mogao da uđem u Carstvo Božje.

***

Ništa ne zna onaj ko misli da nešto zna ako ne shvati da se mesto i način saznavanja prepliću s Bogom, anđelima i ljudima, sa svim stvorenjima na Zemlji, u raju i paklu, u vremenu i večnosti.